Sara Vasić i Nadežda Vuković su mlade arhitektkinje, koje su na arhitektonsku scenu kročile radeći konkurs za Flamingo Observation Tower u Abu Dabiju, ispred biroa Youth by Arhi.pro. Imali smo priliku da razgovaramo sa njima o procesu projektovanja ovog specifičnog objekta, razvijanju sopstvenog stila, ali i o budućnosti arhitekture i gradova.
1. Rad na konkursima pruža priliku da se testiraju neki elementi, tipologije i fragmenti koje ne srećemo u svakodnevnoj praksi. Koliko vam je iskustvo rada na međunarodnom konkursu Flamingo Observation Tower u Abu Dabiju pomoglo da ispitate nove tendencije u arhitekturi?
SV: Arhitektura zahteva kreativnost na svakodnevnom nivou, u zavisnosti od projekta ona se javlja u različitim formama. Ono što konkursi nalik na Flamingo Observation Tower pružaju je prilika da se izmestite iz okruženja na koje ste navikli i možda na kratko iskoračite iz svoje lične zone komfora. Projekat Maeander karakteriše jedna vrsta bajkovitosti koja je neobična i retka u svakodnevnoj praksi.
NV: Rad na konkursu pomogao nam je da ispitamo forme i principe koji su potpuno netipični za arhitekturu naših prostora. Vršili smo istraživanja u smeru organskih I fluidnih formi koje prate tok vode i prirode i na taj način smo došli do rezultata koji nas je inspirisao da što više implementiramo tu vrstu slobodnih formi u dalji proces projektovanja.
2. Za mlade arhitekte podjednako je važno pronalaženje i prevazilaženje uzora. Kako balansirate između uticaja sjajnih arhitekata i samostalnih, potpuno autorskih projekata?
SV: Verujem da je potrebno dosta rada, iskustva i veština da bi se došlo do samostalnih autorskih projekata kao krune bavljenja arhitekturom. Uzori su ti koji na neki način predstavljaju “kartu” do te stanice. Ukoliko napravite dobar izbor, balansiranje postane instiktivno i neosetno.
NV: Svaki kreativan i kvalitetan projekat koji nas inspiriše, pomaže nam u pronalaženju koncepta u autorskim rešenjima. Svaki projekat koji nam zaokupi pažnju i zadivi nas ostavi trag u našem daljem radu jer se u izvesnim aspektima oslikava na našim projektima. Zato je potrebno pronalaziti uzore i analitički posmatrati njihov rad, da bi iz njihovog rada što više naučili, gledano sa tačke inspiracije i tehničkog znanja. Naravno, ne smemo se zadržati tu, već je neophodno prevazići te uzore kreirajući svoj stil i koncepciju, koja bi trebalo biti što individualnija.
3. Koji vam je omiljeni deo procesa projektovanja?
SV: Svaki segment projektovanja poseduje određenu draž, i svaki projekat ima sopstveni proces. Najizazovniji je onaj prvi korak, kada se uhvatite u koštac sa svim apstraktnim idejama koje ste imali i kada treba da ih prenesete na papir u konkretnu formu. Tada počinje i svojevrstan ples sa klijentom i presudno je da uhvatite zajednički ritam. Verujem da je za mlade arhitekte podjednako važno i iskustvo koje se stiče kroz komunikaciju sa klijentima, tek tada se shvati težina odluka koju donosite na tom papiru. Projektovanjem zadirete u intimu klijenta ili u veoma važan aspekt njegovog poslovanja i to treba ceniti.
Momenat kada vidite da se u prostoru ostvaruje nešto što je do skoro bio samo impuls u vašim mislima je trenutak kojim retko koja profesija može da se pohvali. Ti momenti za mene predstavljaju smisao bavljenja arhitekturom.
NV: Omiljeni deo procesa projektovanja mi je smišljanje ideje i formiranje prvih koraka. Takođe, volim da se na samom kraju projekta vratim tim prvim koracima i vidim koliko je forma napredovala i kakve je promene doživela. U tim prvim koracima se takođe i najviše izražavamo kao arhitekte i kao umetnici, jer oni umnogome oslikavaju naš identitet.
4. Elementi futurističkih gradova i fikcije već počinju da se realizuju. Koju futurističku utopiju biste volele da projektujete?
SV: Bilo bi veoma interesantno i izazovno istraživati na temu utopije na Balkanu, i šta taj pojam zapravo znači za ljude sa naših prostora. Pojam utopije ima različita značenja za različite kulture, verujem da bi to istraživanje bilo veoma „šareno” u kontekstu, na primer, prostora bivše Jugoslavije.
NV: Volela bih da projektujem neki od gradova koji bi bio što više samoodrživ i koji bi pomogao prirodnoj okolini i smanjenju zagađenja. Eko-gradovi bi pomogli ljudima i planeti i volela bih da koncept „zelenih“ gradova jednog dana bude što zastupljeniji u što više država. Naravno, osećala bih se vrlo ponosno kada bih imala prilike da projektujem jedan od takvih gradova.
5. Često se govori da u arhitekturi više nema prepoznatljivog arhitektonskog stila. Kao mlade arhitektkinje, gde pronalazite inspiraciju koja bi mogla da utiče na pojavu novog stila kojim bi se vodile arhitekte u budućnosti?
SV: Malim pobedama na svakodnevnom nivou i na svim razmerama, od najsitnijih radioničkih detalja do celokupnih koncepata dolazi se do narativa koji želite da iskažete. Za to je potrebno dosta truda, stil je nešto što zahteva sud vremena. Vakuum koji se možda trenutno stvorio će nestati kada na površinu isplivaju svi dobri aspekti trenutnih praksi. Oni potencijalno loši će izbledeti.
NV: Najviše inspiracije vidim u prirodi i verujem da će biomimikrija biti sve više I više zastupljen pokret u arhitekturi u budućnosti. Korišćenje prirodnih motiva ima za cilj da poveže arhitekturu i okruženje i na taj način stvori skladnu celinu. Do sada biomimikrija nije bila toliko zastupljena jer je smatrana za „futurističku”, ali verujem da će se to promeniti.
Zahvaljujemo se Sari i Nadeždi na izdvojenom vremenu i volji da učestvuju u našem projektu #ŽADintervju! Pratite nas i dalje online za više informacija o budućim aktivnostima Ženskog arhitektonskog društva!
