Piše: Žaklina Gligorijević, suosnivačica Ženskog arhitektonskog društva
Biti u Barseloni tokom nedelje održavanja Svetskog kongresa arhitekata UIA ovoga leta predstavljalo je istovremeno privilegiju i veliki izazov. Privilegiju jer je grad ove godine Svetska prestonica arhitekture, a izazov zato što je, i uz dobro poznavanje njegove istorije, urbanog razvoja i arhitekture tokom poslednje dve decenije, bilo nemoguće obuhvatiti sve što je nudio. Grad Barcelona je od februara do decembra ove godine ponudio veliki broj arhitektonskih i urbanističkih dogadjaja, izložbi, radionica, konferencija i tribina u deset gradskih četvrti za široku publiku, lokalnu zajednicu, profesionalce, susedstva, koji treba da poduče kako urbani dizajn, arhitektura i pejzažna arhitektura transformišu prostor, oblikuju svakodnevicu i motivišu i grade inovativnost grada Barselone i njegovih građana. Svi dogadjaji su pripremljeni u saradnji sa Kancelarijoim gradskog arhitekte, univerzitetima i institucijama uz pomoć brojnih profesionalaca. Kako smo ušli u drugu polovinu godine a Svetski UIA kongres je već najavio brojne atrakcije, bilo je neophodno praviti precizne planove i donositi teške odluke o tome šta da se vidi u nekoliko dana a šta zabeležiti za drugu priliku.
Izbor sam pravila studirajući danima gradske programe i program Kongresa, učesnike i predavanja, usvajala sam sve predloge prijatelja i kolega i oslonila se na intuiciju, šta drugo? Za izuzetno zanimljive vodjene ture nije bilo vremena a dosta toga sam znala, tako da sam odabrala da pogledam nekoliko izvanrednih izložbi prema preporuci i svojim prioriretima. Slažući utiske, shvatila sam da sam najpre upoznavala najnovija dostignuća, a zatim se iz dana u dan vraćala u prošlost. Zbog toga ću hipoteze o budućnosti arhitektonske profesije i utiske sa UIA Kongresa ostaviti za poseban tekst.
Za početak sam odabrala skriveni biser, Upravnu zgradu izdavačke kuću Gustavo Gili sa kraja pedesetih godina prošlog veka, koja je danas Kuća arhitekture u unutrašnjosti bloka u susedstvu Eixample. Iznenađenje je bilo potpuno kada sam shvatila da je u ovom objektu dobro sačuvanom industrijskom objektu predstavljen strateški plan “Barselona 2035 – Grad za život”, interaktivno, kroz predstavljanje važnih projekata urbane transformacije. U fokusu su novi (priuštivi) stambeni projekti, javni transport i zelene površine u najširem smislu. Projekti se prate na maketi, panoima i video materijalu, a prateće izložbe predstavljaju banke podataka o gradu kroz istoriju i na različitim lokacijama, strateške projekte koji treba da delove grada menjaju na zadovoljstvo i prema potrebama njegovih gradjana, reše prepoznate izazove razvoja, učine grad otpornim i povezanim. Jasnih poruka, rešenja zasnovanih na analizama dobro obrađenih podataka i uz široku participaciju na više nivoa i sa svim socijalnim grupama, prateća izložba Barselona, jedan raznorodan, intenzivan i kompleksan grad doprinosi razumevanju kako treba postaviti, razvijati i predstaviti strateški plan razvoja grada. Za više informacija posetite link.
Predstavljanje strateškog plana “Barselona 2035 – Grad za život” u upravnoj zgradi izdavačke kuću Gustavo Gili, danas Kući arhitekture
Iako sam pratila planiranje i uređenja Barselone tokom dve prethodne decenije, poseban čar tema dobija kada se predstavi kroz izložbu “Izgraditi Metropoliten: Urbanistički planovi i teritorijalna realnost u Regionu Barselone 1859 -2026” u Pomorskom muzeju Barselone. Nije lepo odmah ići na asocijacije ali me je način prezentacije vratio u vreme pripreme obeležavanja 70 godina Urbanističkog zavoda Beograda 2017/18 godine kada je naš autorski tim odabrao isti princip da predstavi urbani razvoj grada, kroz takozvani Timeline. Katalonske kolege su taj medij posebno dobro realizovale jer pored izložbe svih planova metropolitenskog područja predstavile su kontekstualne veze vremena u kome su se odluke o prostornom razvoju donosile, ljude, teme i mislioce koji su na te odluke uticali, od gradskih arhitekata i dragih kolega iz Barselone, kolega iz Evrope kao sto je Jan Gehl, i mislilaca kakav je David Harvey, kao i presek kroz društvene i kulturne promene. Druga lekcija o prezentaciji i približavanju procesa planiranja opštoj publici i profesionalcima je uspešno naučena a ponos da smo imali sličan pritup nije mogao da se sakrije. Da dodam, izloženi planovi će biti posebno bliski urbanistima jer su rukopis, osnovne teme, tehnike i rezultati kroz različite periode slični našima, makar samo u vizijama planera ako ne i u realizacijama.
Pogledati obavezno do septembra meseca na lokaciji a inspiracije radi na linku.
Izložba “Izgraditi Metropoliten: Urbanistički planovi i teritorijalna realnost u Regionu Barselone 1859 -2026” u Pomorskom muzeju Barselone
Dalji koraci u prošlost grada i velika promotivna kampanja završetka Sagrade Familije odveli su me u deo grada Gracia i u prvu od Gaudijevih kuća, takođe svojevrstan bombon za ljubitelje ovdašnjeg modernizma. Od privatne kuće bogatog trgovca i preduzetnika Manuel Vicens-a po projektu iz 1878. do muzeja pod zaštitom UNESCO 2005 menjala se i širila ali joj je rekonstrukcija od 2017 dala današnji izgled. Gaudi je na kući radio sa dvojicom kolega specijalista za kovano i liveno gvoždje, shodno rukopisu tipičnog za secesiju i lokalnu tradiciju, kojoj se u Barceloni dive generacije. Iako je osnova kuće sasvim jednostavna, njena obrada, kolorit, dimnjaci, terase i bašta daju joj sasvim tipičan, barokni karakter. Rana faza Gaudijevog stvaralaštva smatra se romantičnom i pod jakim istočnim uticajem, posebno mavarskim, i od malog letnjikovca ova kuća postaje pravi romantični dvorac. Sa više izmena vlasnika i graditelja i danas je zadržala autentičnost, medene detalje i delovi kuće odnosno vrta i ograde su izloženi u parku Guelj, u istom stilu.
Opisivati kuću izlišno je ali njen obilazak garantuje milinu u oku i duši poštovaocima Gaudijevog dela kakva sam ja od malena. Ko nije obišao kuću i ranije predgrađe a danas susedstvo Gracia, mora da stavi na listu obaveznih lokacija. Do tada, malo slika i zvanična web stranica.
Gaudíjeva prva kuča u Barseloni – Casa Vicens
Da zaokružim priču o katalonskom modernizmu, obilazak Barselone teško je zamisliti bez susreta sa delima Antonija Gaudija, čija arhitektura i danas oblikuje identitet grada ali podjednako snažan utisak ostavlja i Palau de la Música Catalana, remek-delo Lluísa Domènecha i Montanera. Ova koncertna dvorana, pod zaštitom UNESCO-a, svedoči o bogatstvu katalonskog modernizma i potvrđuje da je upravo spoj različitih autorskih poetika stvorio jedinstveni arhitektonski karakter Barselone. Gospel koncert u izvođenju Andree Motis i Barcelona Gospel Messengers, gde je muzika Amy Winehouse dobila novo, džez i gospel obojeno čitanje bio je podsetnik da arhitekturu grada ne čine samo njegovi trgovi, ulice i zgrade, već i muzika, kultura i atmosfera prostora u kojima oni nastavljaju da žive. Ova pauza između arhitektonskih događaja bila je prava poslastica i savršeno se uklopila u moto moje posete omiljenoj Barseloni – stalnu smenu utisaka iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, doživljenih svim čulima.
Gospel koncert u izvođenju Andree Motis i Barcelona Gospel Messengers u Palau de la Música Catalana
Pricati o svetskoj prestonici arhitekture a ne pomenuti Sagradu u više od jedne rečenice ne bi bilo korektno. Iako je čitav kongres arhitekture bio posvećen preispitivanju uloge i budučnosti arhitektonske profesije, sva izlaganja su se naslanjala na jedan ili drugi način na prošlost, građevine ili graditelje a i ovogodišnje UIA nagrade su prigodno dodeljene u netom završenoj Sagradi Familiji. Da nije bilo te prilike ja bih sigurno sačekala jos dvadeset godina da posetim zgradu jer mi sva popularnost, od studentskih dana, činjenice o izgradnji pa i poznavanje nekih kolega inženjera koji su na njenoj izgradnji (ili završetku?) radili nije do sada privuklo pažnju. Ovo je bila izuzetna prilika i više nego prigodan kontekst za ceremoniju dodele UIA Zlatne medalje i Trijenalnih nagrada UIA arhitektama i timovima za doprinos u oblastima inovacija, urbanističkog planiranja, tehnologije, arhitektonske kritike, održivosti i društveno odgovorne arhitekture. Ovogodišnji laureati su Paola Viganò, Fetdeterra, Jacques Gubler, Song Yehao, Caravatti Caravatti Architetti i Cierto Estudio. Vrhunac svečanosti predstavljala je dodela Zlatne medalje UIA, najvišeg priznanja Međunarodne unije arhitekata, koja je ove godine pripala portugalskom arhitekti Eduardu Soutu de Mouri, u znak priznanja za njegov izuzetan stvaralački opus i snažan uticaj na savremenu arhitekturu.
Osim ushita što se svet arhitekata zajedno sa međunarodnim, nacionalnim i gradskim predstavnicima kao i liderima UIA okupio u jednoj od najpoznatijih svetskih građevina, lepo iznenađenje na ceremoniji je dodeljeno prvo Trijenalno priznanje UIA za mlade arhitekte. Cierto Estudio (Španija), ženski autorski tim (Marta Benedicto, Ivet Gasol, Carlota de Gispert, Anna Llonch, Lucía Millet i Clara Vidal) dobio je priznanje za izuzetan doprinos savremenoj arhitektonskoj praksi, za stambenu zgradu na trgu Glories. Cierto Estudio se posebno izdvaja svojim shvatanjem arhitekture kao sredstva za unapređenje kvaliteta života većine stanovništva, pri čemu je poseban akcenat stavljen na projektovanje i unapređenje stambene arhitekture i posebno socijalnog stanovanja. Sve informacije potražite na mrežama i na web strani UIA.
Ceremonija dodele UIA Zlatne medalje i Trijenalnih nagrada UIA u u tek završenoj Sagradi Familiji
Dok su se utisci o gradu još slagali, ostalo je ono najvažnije – razgovori o budućnosti arhitekture koji su obeležili Svetski kongres UIA. O tome u narednom nastavku.
