Piše: Dr Irena Đorđević, specijalistkinja psihijatrije i psihoterapeut TA, KPB “Dr Laza Lazarević”, ordinacija Libertas
Specijalistkinja psihijatrije i psihoterapeutkinja u oblasti Transakcione analize, gostujuća edukatorka “TA centra” i supervizorka u istoj oblasti. Takođe je i sudski veštak u oblasti psihijatrije.
Obavlja individualnu terapiju, terapiju parova, kao i grupnu psihoterapiju.
Kako da prestanemo da zaslužujemo život i počnemo da ga živimo
Koji su koraci ka tome?
Jasno je da nema univerzalnog obrasca, ali šta mislite da krenemo od razmatranja ovih aspekata:
1. Svest u sadašnjem trenutku
Krećemo od nečega što je mnogo važnije od produktivnosti: od učenja da život posmatramo kroz njegove trenutke! Odnosno, da naučimo da budemo svesni u svakom trenutku života — ili makar u mnogo većem broju trenutaka nego do sada. Da dan ne posmatram kao još jednu excel tabelu u kojoj treba da čekiram sve što sam uradila i tek kada čekiram dovoljan broj zadataka mogu da budem zadovoljna sobom.
Jer problem je što se sa vremenom broj tih zadataka samo povećava. I vrlo je verovatno da ni tada neću biti zadovoljna.
Zato je prvi korak upravo osvešćivanje sadašnjeg trenutka. Šta mi je zaista najvažnije?
Vrlo verovatno upravo oni odnosi koje kvarim sopstvenim perfekcionizmom!
Ako shvatim jedinstvenost ovog trenutka, počeću da vežbam da uživam u onome što mi taj trenutak daje. S jedne strane, možda ću početi da odbacujem ono što mi je višak, a sa druge da primećujem sve ono što me može obradovati upravo sada.
Možda sam ceo dan na poslu, a volela bih da sam negde na egzotičnom ostrvu. Ali činjenicu da sam danas baš tu gde jesam mnogo ću lakše prihvatiti kada osvestim da je to moj izbor. To što sam danas na poslu jeste moja odrasla i zrela odluka, jer verujem da će mi doneti određene benefite u budućnosti. I upravo zato mogu da pokušam da pronađem nešto lepo čak i u tome što danas radim.
Ako smatram da mi je nametnuto, zadatak mi je da razmislim šta mogu da promenim da dođem do onoga što sama biram, a do tada da opet osmislim kako da osetim radost u osvajanju tog cilja. Kako da uživam u procesu, a ne samo u pobedi!
Sve ono što nisam uradila ne čini me manje vrednom! Naprotiv! To znači da učim da prihvatim sebe i onda kada ne radim sve savršeno. Da nemam odnos mržnje prema sebi onda kada ne stižem sve.
Jer onoliko koliko se budem bavila sobom, toliko ću moći da budem dobra i za druge!
2. Uloga Spasioca i njegovo samouništenje
To što duboko verujemo da drugi nisu sposobni da urade stvari dovoljno dobro i da će, čak i ako im prepustimo neku obavezu, nešto pogrešiti pa ćemo mi kasnije morati da popravljamo za njima — često je upravo posledica toga što smo im godinama oduzimali prostor da pokušaju, pogreše, nauče i postanu samostalni.
Spasavali smo ih, „uskakali“ umesto njih, radili stvari pre nego što bi oni stigli da pokušaju. Duboko verujući da oni to ne mogu sami.
A onda su se oni vrlo brzo zaista počeli osećati nesposobno.
Nama to često deluje kao neodgovornost ili oslanjanje na druge. Međutim, iza toga se neretko krije strah da će pogrešiti i da neće biti dovoljno dobri.
I tako vrlo brzo od Spasioca postajemo Žrtve.
U međuvremenu često ulazimo i u ulogu Progonioca — ljutimo se što nas drugi ne razumeju, što niko ne primećuje koliko smo umorni i koliko dajemo od sebe.
A zapravo nikada nismo jasno rekli da nam je pomoć potrebna.
To je onaj poznati tzv Dramski trougao — uloge Spasioca, Žrtve i Progonioca se neprestano smenjuju.
I baš zato poenta nije u tome da budemo Spasioci. Jer u tom odnosu zapravo nikome nije dobro.
Ključno je da drugima dozvolimo da preuzmu sopstvenu odgovornost i donose svoje odrasle odluke.
Mnogo je zdravije reći: „Mnogo bi mi značilo da uradiš to i to…“,„Kako si planirao to da uradiš?“, „Na koji način bih mogao da ti pomognem u ovome?“, umesto da mi nudimo pomoć i radimo umesto drugih.
Nekada je važno ostati mirna i sačekati. Pustiti da nešto ne bude savršeno, pa ni dobro! Ni same se u ulozi Spasioca ne osećamo dobro. Samo smo se na nju navikli.
3. Uživati i smejati se nesavršenostima
Koliko je zapravo divno biti nesavršen. Koliko je oslobađajuće pokazati drugim ljudima da nismo savršeni.
To što mi je kuća nesređena, što nisam spremila ručak, što danas ne mogu da vodim decu na razne aktivnosti, što nisam ostvarila sve što sam planirala, PA ŠTA?!
Naprotiv, možda upravo tada učim nešto mnogo važnije — da sebi mogu da tolerišem nesavršenost!
Uradiću danas koliko mogu. Ono što ne završim, prepisaću za neki naredni dan u svom planeru. Pa ako bude potrebno, prepisaću ponovo. I svet se zbog toga neće raspasti!
Ako uporno pokušavamo da sve stignemo, neretko uđemo u prokrastinaciju. A prokrastinacija nije lenjost! Naprotiv, ona je posledica ogromnog unutrašnjeg pritiska i perfekcionizma. Toliko insistiramo na tome da nešto mora biti urađeno savršeno, da naš um počinje da nas blokira. I to je vrlo često znak premora i iscrpljenosti. Znak da nam nije potrebno još discipline i još pritiska, već upravo suprotno — odmor!
Nesavršenost nam je neophodna za bliskost i odnose! Ne možemo biti istinski bliski sa drugim ljudima ukoliko stalno pokušavamo da budemo savršeni.
Zato treba da naučimo da se malo više smejemo sopstvenim nesavršenostima.
Jer je važno da naša deca vide da ne možemo baš sve da postignemo. Da balansiramo, grešimo, trudimo se, menjamo planove i pravimo nove prioritete.
To je mnogo zdraviji model od roditelja koji spolja „stiže sve“, a iznutra je potpuno iscrpljen.
4. Nova lista prioriteta
Ako su nam najviše vrednosti, recimo, porodica, zdravlje i karijera, onda bi bilo prirodno da krenemo od onoga što će svemu tome najviše doprineti. A to su odnosi.
Kada imamo dobre odnose sa ljudima, mnogo lakše realizujemo i druge stvari u životu.
A ako želimo dobre odnose, onda je osnovno da dozvolimo sebi da budemo nesavršeni.
Možda prvo treba da odvojimo vreme za bliskost. Za odnose koji su nam važni.
Zatim vreme za „slobodno vreme“ i odmor. Pa tek onda vreme za posao i obaveze.
I možda upravo tada postane jasno koliko stvari u našem životu zapravo uopšte nisu prioriteti.
Jer ko je rekao da ručak mora biti skuvan svakog dana? Ko je rekao da smo loše majke ako nešto nismo pripremile savršeno? Mnogo ćemo više pogrešiti ako se prema sebi ponašamo neodgovorno.
Ponekad je veoma narcisoidno stalno razmišljati o tome koliko smo dobri roditelji, a pritom potpuno izgubiti iz vida koje su stvarne potrebe deteta.
Jer često ono što mislimo da „moramo“ da postignemo zapravo više govori o našim sopstvenim strahovima i standardima nego o realnim dečijim potrebama. A upravo smo mi ti koji bi trebalo da budemo sigurni oslonac tokom njihovog odrastanja. Zato, hajde da napravimo više prostora za bliskost sa drugim ljudima!
Hajde da sebi dozvolimo da nešto ne završimo!
Mnogo je veća verovatnoća da ćemo se potpuno iscrpeti ako nastavimo da živimo pod konstantnim pritiskom perfekcionizma. A kada se čovek potpuno istroši, tada zaista dolazi do onog opasnog osećaja „sve ili ništa“ — kada više nema snage ni za šta.
Zaključak
Ljudska vrednost nije nešto što treba dokazivati. Ona je aksiom. Vrediš svakako!
Možda je upravo to najteže prihvatiti ljudima koji su čitav život proveli pokušavajući da zasluže svoje mesto u svetu?! A možda je baš tu početak ozdravljenja!
Jer ono što nas na kraju života neće razarati neće biti to što nismo stigli da operemo sudove, završimo još jedan projekat ili odgovorimo na svaki mejl. Razaraće nas trenuci koje nismo živeli.
Dete koje nismo čuli dok nam nešto priča jer smo razmišljali šta još nismo završili. Partner kog smo voleli, ali sa kojim više nismo umeli da budemo bliski. Prijatelji za koje „nikad nismo imali vremena“. Sopstveni život koji smo stalno odlagali za neki trenutak kada sve bude gotovo.
I možda je najveća tragedija upravo to što mnogi ljudi provedu ceo život na straži — čuvajući sve i svakoga, pokušavajući da drže kontrolu nad svime — a da pritom nikada stvarno ne prožive sopstveni život. Jer čovek može da izdrži mnogo.
Ali ne može beskonačno dugo živeti protiv sebe!
Podsetite se prethodnih tekstova: pročitajte prvi deo ovde i drugi deo ovde.
Nadamo se da vam je ovaj feljton doneo važne uvide i makar malo olakšanja. Podelite ga sa koleginicom ili prijateljicom kojoj je baš danas potrebno da čuje da njena vrednost nije u besprekorno čekiranim obavezama.
