Piše: Dr Irena Đorđević, specijalistkinja psihijatrije i psihoterapeut TA, KPB “Dr Laza Lazarević”, ordinacija Libertas
Specijalistkinja psihijatrije i psihoterapeutkinja u oblasti Transakcione analize, gostujuća edukatorka “TA centra” i supervizorka u istoj oblasti. Takođe je i sudski veštak u oblasti psihijatrije.
Obavlja individualnu terapiju, terapiju parova, kao i grupnu psihoterapiju.
Život na rubu pucanja
“Kad god se oslonim na njih, da će nešto da urade, oni upropaste! Posle imam još više posla, dok to ispravim… Ja ne umem da radim polovično i površno! Ili radim ili ne radim! Kad i da nađem partnera, kad non-stop radim?!”, rekla je tridesetosmogodišnja inženjerka, došavši na prvu psihoterapijsku seansu.
„Ja sam potpuno izgubila sebe… Sve što se tiče mene radim na brzinu, tek toliko da bude obavljeno. Nekad ni to. Samo pokušavam da ispratim tekuće obaveze, završim posao, organizujem kuću, a imam utisak da ništa ne stižem. A uveče, kad mi popuste sve kočnice, jedem, nekritično, emocionalno se prejedam. Ne sviđam se samoj sebi, izbegavam intimnost. I muž je počeo da se udaljava. Kaže da sam stalno ljuta, razdražljiva, da započinjem svađe bez razloga. I u pravu je. Ja više ne znam kako da postignem sve što se od mene očekuje“, bile su reči četrdesetosmogodišnje inženjerke, koja se javila na psihoterapiju tek kada je suprug rekao da želi razvod.
Ovako često počinje psihoterapijski razgovor sa ženom koja je dugo funkcionisala iznad svojih granica, trošeći i poslednje psihičke i fizičke resurse pokušavajući da istovremeno bude uspešna na svim poljima i da „drži sve pod kontrolom“.
I da se razumemo — za ovu ženu je često i psihoterapija luksuz. Ne prvenstveno u finansijskom smislu, već u smislu vremena. Jer ona je svoj život toliko „optimizovala“ da sve što izlazi iz okvira apsolutne produktivnosti doživljava kao gubitak vremena. Odmor, predah, razgovor o sebi, pa čak i sopstvene emocije, postaju nešto što se odlaže za „kad sve prođe“. A to „kad prođe“ uglavnom nikada ne dođe.
Takva žena često duboko veruje da može sve i ponaša se kao Perpetuum mobile — kao da nema granice, umor, telo ni emocionalne kapacitete koji se troše. Međutim, život pre ili kasnije nametne svoje limite. Tada se javljaju iscrpljenost, konflikti u odnosima, osećaj praznine, telesni simptomi, anksioznost ili potpuni emocionalni slom. I upravo tada mnoge žene prvi put shvate koliko dugo su živele potpuno odvojene od sebe.
Problemi sa štitastom žlezdom, insulinska rezistencija, gojaznost, ginekološki problemi, hronični umor, nesanica, pad imuniteta, pojava hroničnih bolesti i brojni drugi zdravstveni problemi, neretko postaju posledica ovakvog načina života. Međutim, čak ni tada neke žene ne staju. Nastavljaju da veruju da će, ako još malo bolje „optimizuju“ svoj život, uspeti da zadrže sve pod kontrolom. Kao da će baš one biti izuzetak — jedina osoba koja može trajno da nadmudri sopstvene granice, umor i ljudsku potrebu za odmorom, bliskošću i brigom o sebi.
Tek kada shvati da joj je psihoterapija neophodna da bi uopšte mogla da nastavi da funkcioniše i da preživi, ona se odlučuje da potraži pomoć. I tada joj je često najteže da prihvati jednu suštinsku stvar — da promene nisu slabost, već uslov opstanka.
Ako se vratimo korak unazad i pogledamo kako je do ovoga došlo, videćemo ženu koja je čitavog života svoju vrednost uslovljavala postignućima. Dok je bila devojčica, bila je „dobro dete“ — odgovorna, uspešna, zrela za svoje godine. Kasnije je postala devojka koja postiže rezultate, na koju svi mogu da se oslone, koja pomaže drugima i retko traži pomoć za sebe. Pohvale su joj davale osećaj sigurnosti i vrednosti. I dugo je taj model funkcionisao.
Bila je uspešna na poslu, dobra partnerka, osoba kojoj se drugi dive. Međutim, kako su se obaveze umnožavale — posao, brak, deca, svakodnevna organizacija života — tako je ona samo dodatno pooštravala zahteve prema sebi. Umesto da smanji tempo, pokušavala je da bude još efikasnija, još organizovanija, još „bolja“. Sebe je pri tome potpuno izgubila iz vida.
Danas više ne zna šta voli, šta je raduje niti u čemu zaista uživa. Jedino što zna jeste da ne sme da izgubi kontrolu. Jer ima osećaj da će, ako popusti makar na trenutak, sve početi da se raspada.
A onda se često dogodi i dodatni udarac — problem u porodici, profesionalni neuspeh, gubitak pozicije ili osećaj da više nije dovoljno dobra ni tamo gde je godinama gradila identitet. Tada počinje da se urušava i poslednji oslonac na kojem je godinama počivala njena slika o sebi.
Prva nagrada Jelisaveta Nacic je dodeljena 2022. godine članicama ateljea Lik u okviru Salona arhitekture.
U sledećem nastavku: Zašto je perfekcionizam „zamka” koje se najteže odričemo i kako smo došle do toga da nam je odmor postao nagrada za puko preživljavanje dana, a ne osnovna ljudska potreba? Otkrivamo u drugom delu feljtona.
