Piše: Dr Irena Đorđević, specijalistkinja psihijatrije i psihoterapeut TA, KPB “Dr Laza Lazarević”, ordinacija Libertas
Specijalistkinja psihijatrije i psihoterapeutkinja u oblasti Transakcione analize, gostujuća edukatorka “TA centra” i supervizorka u istoj oblasti. Takođe je i sudski veštak u oblasti psihijatrije.
Obavlja individualnu terapiju, terapiju parova, kao i grupnu psihoterapiju.
Zamka perfekcionizma i zašto je tako teško stati
Šta se, zapravo, tada dešava u psihoterapijskom procesu?
Ona najčešće dolazi očekujući instant rešenje — način da nastavi da postiže sve isto, samo bez osećaja iscrpljenosti. Ne dolazi sa idejom da nešto treba da promeni, već da pronađe način da izdrži još više!
Ako psihoterapeut pokuša da objasni da perfekcionizam dugoročno nikome nije doneo mir, zadovoljstvo niti stabilnost, ona često ostaje nepoverljiva, distancira se, prekine psihoterapijski proces. Iz njene perspektive, ta njena borba nije perfekcionizam, jer ništa nije „perfektno“, na način kako bi ona želela da je… A kad razume da perfekcionizam nije perfektnost, shvata da je zahvaljujući njemu godinama bila uspešna, cenjena, odgovorna i funkcionalna i teško je da ga se odrekne. On joj nije delovao kao problem, već kao glavni razlog zbog kojeg je opstajala.
Ako dobije zadatak da nešto ne uradi savršeno, da odloži, da odradi „polovično“ iz njene perspektive, ona će to često uraditi veoma savesno. Kao svaki „dobar đak“, ispuniće domaći zadatak.
Možda će čak biti i ponosna što je uspela da „pogreši“. Ali problem je u tome što takve promene često traju samo dok traje zadatak. Dok postoji neko spolja ko prati proces, daje smernice i potvrđuje da je u redu usporiti.
Onog trenutka kada psihoterapeut više nije aktivno prisutan, ona se vrlo lako vraća starom obrascu. Jer njena potreba za kontrolom nije nastala slučajno niti preko noći. Ona je godinama bila način da preživi, da bude voljena, prihvaćena i dovoljno vredna.
Sve je dodatno iskomplikovano time što perfekcionizam nekad podrazumeva nesrređenu kuću, gomilu sudova, neispeglan veš, dok pokušavamo da napišemo malksimalno precizan e-mail ili radimo nešto drugo do mere da se iscrpljujemo preciznošću i posvećenošću.
I upravo tu dolazimo do ključnog pitanja: kako onda napraviti balans, a ipak biti uspešan?
Uopšte me ne iznenađuje da je jedna žena koja sve doživljava kao gubljenje vremena — uključujući verovatno i ovaj tekst — već „pretrčala“ sve prethodne redove i došla pravo do ovog pitanja, želeći da dobije „instant rešenje“ kako da još više pojača zahteve prema sebi, a da se pritom oseća dobro i uspe u svemu tome.
Međutim, upravo tu se često krije suština problema.
Neretko u toj stalnoj brizi i želji da svuda stignemo, život počnemo da živimo kao na straži, u stalnom napetom iščekivanju svega što bi moglo poći po zlu. Organizam tada funkcioniše kao da je neprestano u stanju pripravnosti. Vremenom nivo unutrašnje napetosti i anksioznosti postaje toliko visok da stanje počinje da poprima karakter psihološkog poremećaja. Najčešće se razvija Generalizovani anksiozni poremećaj — stalna briga, unutrašnji nemir, osećaj da mozak nikada ne prestaje da radi, problemi sa spavanjem, napetost i iscrpljenost. Neretko se javljaju i „panični napadi“, agorafobija, strah od gubitka kontrole, opsesivne misli, ali i depresivnost, emocionalna praznina i potpuni pad energije.
I tada lekovi često postaju važan oslonac. Nekada i neophodan. Ali važno je razumeti da oni mogu biti podrška, privremena „štaka“ i pomoć organizmu da se stabilizuje — dok ne počnemo da menjamo obrasce života koji nas svakodnevno dovode do psihološke iscrpljenosti.
Jer problem nije samo u tome što je žena umorna. Problem je što je godinama živi kao da nema pravo na umor.
Mišljenja sam da bi trajno trebalo ukinuti rečenicu: „Idem na svoj zasluženi odmor!“ .
Jer odmor nije nešto što moramo da zaslužimo. Odmor je nešto što nam pripada! Nešto što je neophodno za naše psihičko i fizičko postojanje. Onog trenutka kada počnemo da verujemo da pravo na predah imamo tek nakon što dovoljno iscrpimo sebe, ulazimo u veoma opasan obrazac života. Tada odmor prestaje da bude osnovna ljudska potreba, a postaje nagrada za preživljavanje sopstvenog života.
Ono što je ključno u psihoterapijskom radu jeste da pokušamo da razumemo šta se zapravo nalazi u osnovi svega ovoga. Iza stalne potrebe za ugađanjem drugima, perfekcionizma, neprekidne „optimizacije“ života i stalnog stavljanja sopstvenih potreba u drugi plan, najčešće se krije duboka nesigurnost u sopstvenu vrednost. Šta to zapravo znači?
Našu vrednost odavno uslovljavamo postignućima. Ako nešto ne postignem, ako negde pogrešim, usporim, ne uspem ili ne budem dovoljno dobra, duboko osećam da ni mi sami više nismo dovoljno vredni.
Taj osećaj je veoma razarajuć. Često nas, nesvesno, podseća na nešto što smo osećali mnogo ranije u životu — na stari osećaj nedovoljnosti, neprihvaćenosti ili bezvrednosti. I onda čitavog života pokušavamo da pobegnemo od tog osećaja kroz postignuća, uspeh, kontrolu i pohvale koje dobijamo od drugih, bilo verbalno ili na neki drugi način.
Postavlja se pitanje: šta sve gubimo pokušavajući da postignemo apsolutno sve?
Jer čak i kada bismo prihvatili kao moguću hipotezu da jedna žena može da postigne sve — da bude savršena na poslu, kod kuće, u roditeljstvu, partnerstvu i organizaciji života — gotovo je sigurno da će pre ili kasnije postati hronično iscrpljena, razdražljiva i da će se razboleti. A onda će, upravo zbog te iscrpljenosti, prestati da bude dobra ni sebi ni drugima.
Drugim rečima, možda će postići mnogo toga spolja, ali ono što najčešće prvo strada jesu upravo odnosi. Paradoks je u tome što osoba koja sve ovo radi, često to radi upravo zbog drugih. Zato što želi da ugodi, da svi budu zadovoljni, da nikoga ne razočara. I možda upravo tu treba da počne promena!
Ako mi je zaista stalo do tih ljudi i odnosa o kojima govorim, možda treba da se zapitam šta je zapravo suština svega toga. Jer nije suština života da kuća bude savršeno čista. Nije suština ni da dete ide na bezbroj aktivnosti po svaku cenu, naročito ako se to potpuno sudara sa mojim granicama, zdravljem i realnim kapacitetima. I možda nije dete to koje insistira na ovome. Možda sam to zapravo ja?! Nije neophodno da ostvarim sve što sam ikada zamislila — i to odmah!
Ono što jeste neophodno jeste da počnem da budem prisutna u sopstvenom životu!
Da počnem da primećujem sadašnji trenutak umesto što neprestano jurim sledeću obavezu, sledeći cilj i sledeći dokaz sopstvene vrednosti!
Ljudska vrednost nije nešto što treba dokazivati. Ona je aksiom. Vrediš svakako! I možda upravo od toga treba krenuti. Od rečenice: „Ja vredim svakako.“
Šta bi se promenilo kada bih zaista poverovala da moja vrednost nije nešto što moram svakodnevno da dokazujem?
Možda upravo tada prvi put ne bismo pokušavale da zaslužimo život — nego da ga zaista živimo!
Ukoliko ste propustile prvi deo teksta, možete ga pročitati ovde.
U sledećem nastavku: Kako da izađemo iz iscrpljujuće uloge „Spasioca”, zašto nam je nesavršenost neophodna za bliskost i koji su to konkretni koraci koji će nam pomoći da život prestanemo da zaslužujemo i počnemo zaista da ga živimo? Ne propustite treći i završni deo ovog serijala.
