Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču “misleći ljudi”, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.
Mario Vargas Ljosa
piše: Prof. dr Eva Vaništa Lazarević, arh, Predsednica ŽAD
Svečano otvaranje rekonstruisane tvrđave u Golupcu nameće, osim nacionalnog ponosa i lično zadovoljstvo da nas Evropa nije “zaboravila”, da je prvi puta uložila velike finansijske i strukturalne napore u našu arheologiju i ostvarila značajan, hvale vredan rezultat. Makar bez prateće infrastrukture kao što je npr. jedan adekvatan novi restoran na licu mesta.
Zaštita graditeljskog nasleđa oduvek je bila kamen spoticanja na ovom prostoru: koliko, do koje mere, šta štititi. Previše, premalo? Ograničenja bez smisla, otvaranje prostora za korupciju? Rigidno zakonodavstvo ili fleksibilno, šta više pogoduje urbo profiterima a što “čuvarima reda”? Nalazište Viminacijum je, npr. ostavljen domaćim entuzijastičkim snagama na spas i rezultat je, prema ekspertima, kontroverzan. Deo stručne javnosti nezadovoljan je proizvoljnošću novog projekta, iako je primenjen po prvi puta arheološki tip “replike” američkog tipa, kakva je npr. pionirski ostvarena u drevnom Vavilonu. Po Članu 9. Venecijanske povelje, rekonstrukcija treba da stane na mestu gde kreće pretpostavka. Ali, život nas demantuje. Dokazati da smo živi je danas ključ.
Hleba i igara
Revitalizacija, kako sama reč kaže – jedini je način održavanja pasivnog (arheološkog) prostora živim. Posetioci, turisti, zabava. Od srednjeg veka nije izmišljeno ništa mnogo svežije od gutača vatre i klovnova uz muziku i pljeskanje rukama iz ulice “Otvorenog srca”; osim, možda, virtualnih muzeja koje nam je donela visoka tehnologija a koji su kod nas tek na pomolu. Poznati atrakteri su i danas isti. Voštane figure “Madam Tiso” tipa muzeja deluju, kao i artefakti napravljeni kao replike starog doba za prodaju, lokalno stanovništvo prerušeno u rimske toge i naoružano drvenim mačevima, mali zanati i prirodni resursi koji predstavljaju osovinu naših lokalnih festivala: grnčarija, med, čajevi, rakija. Francuzi navedeno koriste, Španci takođe. Zemlje koje održava turizam. Zašto mi ne bismo?
Treći čovek
Od kako je skoro svaka metropola dobila veliki točak, nekada simbol Beča i filma “Treći čovek” i naša gradska vlast na nedeljnoj bazi je dobijala ponude za veliki ring Beograda. Gondola ide u tom “paketu”; razgledanje treće fasade istorijski napaćenog grada smeštenog na božanstvenom daru prirode: ušća dve goleme reke. Sama nedostupnost tog čina do sada predstavlja najjači atraktor i izazov. Čovek – ptica. Ne ulazeći u procedure u kojima je politička volja oduvek inicijator, od kako je sveta i veka, a arhitekte tehnokrate izvršioci srećni da im se pružila prilika; ostaje jedno pitanje. Da li smo tehnički mogli da presečemo reku drugačije, možda dosegnemo Adu Huju ili čak Treći Beograd i postignemo isti efekat? Da se ne “okačimo” na tvrđavu-identitet i ne sečemo motornim testerama živo drvo što svaki osećajan čovek vidi kao lični bol? Da li postoji piramidalni red o kojem nas uče ti isti Evropljani, obaveza i odgovornosti? Stručni, edukovani Savetnici? Timovi koji proveravaju jedni druge vertikalno i horizontalno, otvorene debate, pitanja građanima? Da se ostavimo kačenja projekata na skrivenim mestima uz toalete u podrumima golemih urbanističkih institucija iz doba socijalizma! Da se suoče i stave na sto interesi konzervatora koji, sama reč kaže, konzervativno čuvaju status kvo prosto se uživevši u uloge spasilaca identiteta; sa vizionarstvom političara koji gledaju u daljinu a pre svega u ekonomske efekte i svoje poene poslate glasačima? A u zlatnoj sredini “vox populi” – glas naroda koji intuitivno zna šta mu se dopada a šta ne.
Trg
Trg Republike – pupak ovog grada dobio je novu fizionomiju. Nisam želela da komentarišem novinarsko pitanje o utisku dok nisam u živo sagledala novo stanje. Profesionalci su uglavnom u tom intervjuu podržali stranu grupe autora, a konkursnim rešenjem u čijem sam bila žiriju ovaj je prostor rešen sasvim konceptualno. Nedostaje, dakle, za krajnje prosuđivanje glavno lice koje će činiti trg – novi objekat ne mestu današnjeg “Staklenca”. Cilj je, kako lično vidim projekat, bio na dostizanju rigidnog reda i jednostavnog poretka: kvadratičnost uvećanog oblika trga ne trpi, shodno tome, dijagonalno presecanje saobraćaja. Na kraju, kompromisno rešenje rezultovalo je nesrećnim parternim mix beton-granit kockama – kvazi kaldrmom koja usporava snažan saobraćaj opet ostavljen dijagonalno ne istom mestu što otežava već slabu protočnost. Zelenilo je za sada veoma mlado ili pak neadekvatno, pa i to umanjuje utisak celovitosti. Manifestacioni trg koji je dosada tu ulogu igrao sasvim intuitivno koristeći skulpturu konja i žardinjere za govore – trebao bi sada da dobije svoj legitimitet. Autori ovog projekta poznati su po jednostavnom govoru; beskonačni horizont sivila granitnih ploča bez dodvoravanja drugim materijalima razočarao je vox populi. Takođe, teško dostižan je, čini se, kvalitet koji bi garantovao dugovremensko trajanje, baš kao i na drugim mestima (plato hrama Sv. Save itd).
Samo da nam se “vox populi”, naša kritična masa, ne osloni i povede u potpunosti na savete sportskih zvezda i pevača iz društva spektakla putem društvenih mreža, što bi nažalost moglo da se očekuje. E tu, kako navodi Ljosa i drugi autori, intelektualci i misleći ljudi nemaju luksuz da ćute.
U svemu navedenom; mediji nose crni beleg gurajući našu zlatnu sredinu, podsvesno, na površan put kojim se najlakše ide.
