Prenosimo intervju sa Petrom i Marijom Simović, parom koji čini kragujevačku arhitektonsku praksu Studio Simović, autora arhitekte Alekse Đurića, koji je objavljen u prošlogodišnjem, osamdesetdrugom izdanju časopisa DaNS. Studio Simović je tokom 2017. godine za svoje izvedene objekte N1 i N8 u Kragujevcu dobio gotovo sva značajna arhitektonska priznanja u Srbiji: Nagradu u kategoriji Arhitektura 39. Salona arhitekture u Beogradu, Nagradu Ranko Radović za izvedeno delo, MicroMacro Design nagradu na 5. međunarodnoj konferenciji O arhitekturi, drugu nagradu u kategoriji izvedenih dela na Balkanskom arhitektonskom bijenalu, i pohvalu Ženskog arhitektonskog društva. Petar i Marija Simović biće predavači na predstojećem SHARE Forumu Beograd 2018.
Aleksa Đurić: Za početak kako biste se predstavili…
Petar Simović: Kao deo projektantskog dvojca Simović, koji je, takođe, profesionalnu i ličnu sudbinu vezao za taj dvojac.
A.Đ: Koja filozofija stoji iza vašeg rada, s obzirom da su vaša dela nesvakidašnja za kontekst Kragujevca?
P.S: Dogmatska osnova je prilično jednostavna i staromodna: “Pojedinac kontra Grupe u svrhu napretka“. Grupu treba shvatiti više kao razne slojeve društvenog konteksta nego kao definisanu grupu pojedinaca. Društveni kontekst kao malogradjanski sentimentalizam i sigurnost, kao gluve i slepe institucije, kao maligni kulturni model u kome moramo da stvaramo.
Marija Simović: Pankerski pristup… s obzirom da ne postoji vrednosni sistem oko kojeg bi se formirale i nadovezale ideje, negiramo nasleđeni princip projektovanja koji je u poslednjih 20 godina ostavio nenadoknadivu štetu gradovima poput Kragujevca.
A.Đ: Zapravo, da li mislite da su vaša dela vezana za kontekst Kragujevca ili smatrate da nisu? Zašto?
P.S: Apsolutno su vezana za Lokal. Ono što je savremeno apsolutno mora da bude aktuelizovano lokalnim problemima. Besomučna i neuspešna implementacija velikog i značajnog Internacionalnog stila i katastrofalni rezultati širom naše planete govore upravo o tome. Uopšte uzev, arhitektura nije delatnost za bilo koju vrstu totalitarnog pristupa. Previše zavisi od lokalnog, od nagiba terena, klime, ekonomske situacije i nekih još složenijih stvari. Možda je to dobra lekcija o “složenostima i protivrečnostima“ realnosti koju arhitektura može da da svakom društvu ponaosob danas.
M.S: Ona jesu vraćanje principima arhitektonskog projektovanja i građenja koja poštuju i formiraju čovekomerne ambijente. U širem rakursu grada Kragujevca oni jesu kontekstualni. Postoji red u fenestraciji, upotrebljavaju se materijali koji su poznati, ali u užem smislu ili u smislu nekog malog urbanog fragmenta nisu kontekstualni, zato što je kontekst postao neprihvatljiv.
A.Đ: Svakako, neobično je da stambena arhitektura menja sliku grada, možete li nešto malo više reći o zgradama N1 i N8 i kakvu vrstu dijaloga one razvijaju međusobno i sa okruženjem?
P.S: Ja ne verujem u homogenizaciju prostora, ustvari plašim je se. Mi sada živimo u jednom sasvim homogenizovanom prostoru i to je jako loše.
Ovde su parcele bile različite, a onda su i teme bile različite. N1 je imao jednu kontrakulturnu nameru da se pobuni protiv očekivanja masa od stambene arhitekture i uđe u konflikt sa haosom laičke i ad hoc arhitekture koja ga okružuje, a N8 je imao ambiciju da napravi jedan urbani ambijent, da stambenim jedinicama ponudi i spoljne, polujavne odnosno javne sadržaje tipa mali trg, spoljno sedenje, mali park u pozadini placa…
M.S: Kako su jedino programi koji nemaju javnu namenu ostali na raspolaganju za projektovanje arhitektama kao što smo mi, onda je jedina opcija i bila da se u zadatim okolnostima, u okviru najbazičnijeg programa kao što je stanovanje, učini iskorak. Najvidljivije je upravo zato što su objekti izgrađeni u najužem gradskom jezgru, i samim tim su izloženi najvećim kritikama.
Grad Kragujevac ne raspisuje arhitektonske i arhitekonsko-urbanističke konkurse preko 15-ak godina i, iako se trenutno projektuju i grade javni objekti koji su mogli da budu predmet ovakvog načina odabira i afirmisanja arhitekture (Centar izuzetnosti, Palata pravde, Glavna autobuska stanica, rekonstrukcije javnih parkovskih površina), grad je prepušten sam sebi.
N1 je objekat sa kojim nismo hteli direktno naslanjanje na kontekst ulice, po našem mišljenju onog konteksta koji, kao stanovnici ovog grada, želimo da ne postoji. A N8 nam je vrlo brzo uskočio u stomak. Tad smo i shvatili da definitivno menjamo kontekst i da mora da postoji neka korelacija između ova dva objekta. Njihov dijalog kroz arhitektonske elemente i određenu arhitektoničnost je napravio nov prosede za dalje i poziv na ozbiljno drugačije promišljanje urbanizma kroz arhitekturu.
A.Đ: Puno vremena provodite na gradilištu, kakvo je mišljenje svakodnevnih prolaznika, šta ste zapazili? Koliko sam shvatio nemaju razumevanja za novu arhitekturu.
P.S: Prolaznici reaguju tačno kako smo očekivali. Burno negoduju, jer su to u formalnom smislu pojave koje nisu iz arsenala njihovih prethodnih iskustava, i zato ih ne vole i plaše ih se.
M.S: To je izuzetno da isprate oni koji se bave istraživanjem socioloških fenomena. Sad je momenat da zajedno sa nama budu na gradilištima. Jedan krajnje paušalan zaključak je da je javnost polarizovana, i bez našeg direktnog uključivanja u dijalog, debate se same od sebe dešavaju. To je dobro.
A.Đ: Zanimljiva je činjenica da prolaznici imaju negativno mišljenje, a stručna javnost, arhitekte, vam dodeljuju nagradu na 39. Salonu arhitekture; možete li da objasnite to veliko razmimoilaženje, da li je problem u edukaciji i prisutnosti arhitekture u svakodnevnom životu?
P.S: Ne. Burna reakcija na pojave tog tipa je direktna posledica kulturnog modela koji je institucionalizovan. Taj kulturni model, koji mi praktikujemo jako dugo, je u svojoj osnovi populistički. Dakle zasnovan je na dva osnovna principa:
- najviše vrednosti su one koje ispunjavaju očekivanja mase – populusa,
- najviše vrednosti su sadržane u neprestanom ponavljanju istog – osnova svakog konzervativizma.
Fatalna, patološka, ljubav između pojedinca/nacije i davno umrlih ideja, oblika i formi je ustvari centar svih naših urbanističko-arhitektonskih problema. Prezir prema Novom je zvezda vodilja u budućnost – priznaćete da je to paradoks.
M.S: Problem je u terminu komfor. Komfor je u ovom slučaju navika na određenu vizuelnu pojavu. Ono što im je poznato se afirmiše, a ono što im nije poznato i vizuelno strano se a priori odbacuje. To poznato može da bude nekrofilna reciklaža prošlosti ili prozor 60/60 za kupatilo na uličnoj fasadi. Dokle god nije vidno različito od okruženja, za njih je dobro. Nije samo problem u edukaciji nego i u prihvatanju novog. Što je i prirodno. Naravno da je potrebna i arhitektonska naobrazba ali je daleko teže “ispisati” ulicu dobrim objektima nego stranicu knjige. Za takvu vrstu kulturnog i edukativnog preokreta ipak su potrebne decenije.
A.Đ: Znam da ste nedavno gostovali na Danima Arhitekture u Sarajevu, kakav je vaš utisak?
P.S: Utisak je odličan. Kroz Akcioni odnos, grupe i pojedinci pokušavaju da Balkanu ponude sasvim jedan drugačiji pristup arhitektonskom stvaralaštvu i poziciji arhitekte u društvu. To je sada već daleko odmaklo od one malograđanske predstave o arhitekti kao nekome ko ima obavezu da pravi “lepe” kuće. Nadam se da ćemo svi zajedno uspeti.
M.S: Grupa kolega koja je uspela da proslavi sa ovim Danima deset godina postojanja, je na ovaj jubilej uspostavila zajedno sa kuratorom Idisom Turatom jedan potpuno nov koncept okupljanja arhitekata. Okupljanje oko precizno definisane teme, sa vrlo živim debatama, klasična predavanja koja su u jakoj vezi sa onim što je centralna tema i sloboda da se jasno i glasno definišu oni problemi koji su, po mom mišljenju, Balkanski odnosno ex-YU ekskluzivitet. I ono što je najbitnije tema kao što je “Kontinuirani enterijer” je kroz svoje podteme na ovim danima bila i jeste trenutno izuzetno aktuelna.
A.Đ: Koja je pozicija srpske arhitekture u poređenju sa zemljama u regionu?
P.S: Tu stvar stoji dosta loše. Drugi su daleko otišli i u poimanju arhitekture ali i rezultatima arhitektonske produkcije. Za to pored katastrofalnog, samoubilačkog, prethodno pomenutog, kulturnog modela koji nas čini sramotno siromašnim društvom, optužujem najviše nedostatak javnih konkursa. Najveći iskoraci u arhitektonskom stvaralaštvu idu uz potrošnju javnih sredstava. Kod nas se ta sredstva koriste na isti način kao i sredstva za nabavku roba i drugih potrepština javnim ustanovama, tipa toalet papira, sapuna, krompira… Čini mi se da je Hrvatska otišla daleko ispred nas, a o Sloveniji da ne govorimo. Razlog za to je pre svega što oni poštuju značaj otvorenih arhitektonskih konkursa kao proverenog sredstva da se izvuku najinovativnija i najbolja rešenja iz najšireg mogućeg stvaralačkog uzorka.
M.S: Definitivno se oseća da je Srbija u kulturnom smislu (čitaj: društvenom) potpuno začepljena i pod visokim pritiskom. Dešavaju se različite samoinicijative koje na mišiće uspevaju da džinovskim milimetrima pomere stvari, ali u smislu arhitekture koja je takva da je njen krajnji proizvod izuzetno skup, generalno stvari se sporo dešavaju. U poređenju sa komšijama može se tumačiti da je stanje izuzetno loše, jer nema ozbiljnih konkursa koji se realizuju, država je nasilna prema gradovima i ne postoji institucionalna podrška, ali mislim da se na drugoj strani stvara jedan autentičan jezik i izražaj koji je neminovan da se desi. U mazohističkom smislu, super je sad stvarati.
A.Đ: Uspeli ste da sprovedete objekte koji su značajni za arhitektonsku scenu Kragujevca, kako uspostavljate dijalog sa investitorima i koliko se od originalnog koncepta zadržalo kroz realizaciju?
P.S: Za mene je ta stvar relativno prosta. Mi smo u našem sadašnjem partnerskom birou, ARIS, razvili jedan upitnik. Jedna relativno čvrsta struktura pitanja, funkcionalno-konstruktivno-materijalističke prirode koja ostavlja dosta prostora da se donesu zaključci i o samom investitoru. U odnosu na taj upitnik i reakciju na idejni koncept koji sledi, odlučujemo kakav pristup treba odabrati.
M.S: Taj dijalog je različit od investitora do investitora. Tu je arhitektonska naobrazba i poverenje u arhitektonsku struku od velikog značaja.
Paradoks je da ni jedan objekat nije izveden onako kako smo ga inicijalno zamišljali, i zato kod nas u birou mahom izostaju renderi kao merodavno sredstvo komunikacije sa stručnom javnošću. To nije samo i isključivo zbog želja investitora, to je nekad i zbog zahteva institucija, a i zbog zahteva tržišta za brzom isporukom projektne dokumentacije specijalno malih projekata. Otud razlog što smo stalno na gradilištu, jer do poslednjeg momenta ne znamo kako će nešto da izgleda, i rešavamo ad hoc. Ali generalni i originalni koncept uspevamo do kraja da sačuvamo. U principu igra pipirevki.
A.Đ: Jedna zgrada bi mogla da se tumači kao slučajnost, dve su već pravilo, da li objekti N1 i N8 imaju potencijal da kod investitiora izazovu želju za nesvakidašnjom arhitekturom?
P.S: Ne znam tačan odgovor na to pitanje. Mi smo imali sreće da imamo prosvećene investitore. Ne uvek, ali dovoljno često. Kapital osim numeričkih ima i kulturološke vrednosti. Zato će arhitektura Dubaija uvek biti opsesivno kompulsivno ponavljanje jedne te iste, glupe, zatvorene, staklene zgrade različitih dimenzija i oblika, a u Parizu će se ipak, nadam se, napraviti neki novi Bobur.
M.S: Kuriozitet je da su oba objekta nastala u saradnji sa jednim investitorom. Kako imamo dugogodišnju saradnju, taj odnos je postao odnos međusobnog poverenja i prijateljstva. Možete ovo da shvatite kao odnos mecene i arhitekte, kako vam drago, ali je daleko složenije od renesanse, jer ustupke pravimo i mi i investitor spram države i tržišta. Ako su urbanizam i arhitektura ostali u rukama investitora, što su prethodne decenije pokazale, evo idealnog mesta da u ovom intervjuu kažemo da želimo više prosvećenih investitora kao što je ovaj.
A.Đ: Smatrate li da ste uspeli da izgradite poziciju da u dijalogu sa investitorima insistirate i teže odstupate od svojih mišljenja?
P.S: Ne mislim da se pozicija nešto specijalno promenila. Promena mora da se desi u javnom mnjenju i institucijama. Pritisak na tu stranu će garantovano doneti vidni uspeh i u našim internim odnosima – Projektant / Investitor, Projektant / Institucije, u okviru struke…
M.S: Ne, bar zasad. Još uvek postoji nepoverenje u arhitektonsku struku, zbog decenija zapostavljanja i pravljenja u datom momentu “racionalnih” ustupaka koji su vremenom postali pravilo.
A.Đ: Za kraj, šta dalje? Imate li neku jasnu viziju šta želite da postignete budućim projektima?
P.S: U osnovi isto što smo i sa ovim do sada.
Pod jedan: dijalog i debate. Jasno je da nešto nije kako bi trebalo da bude. Samo kroz debatovanje probleme možemo da obelodanimo i eventualno rešimo.
Pod dva: da će budući projekti biti od pomoći da se „standardna arhitektonska produkcija, programski i graditeljski prosek“ kod nas popne na značajno viši nivo.
Pod tri: da budući projekti budu teren za dalje usložnjavanje i razvoj našeg “projektantskog postupka” koji je i inače najveće zadovoljstvo i pravi razlog zbog koga smo pre svega u ovoj napornoj igri.
M.S: Ne baš jasnu, ali maglovitu da. Bitno je da počne da se ponovo debatuje i misli arhitektonski.
Najcenjeniji Forum arhitekture i građevinarstva u centralnoj i istočnoj Evropi održaće se po prvi put u Beogradu 24. aprila u Metropol Palace Sheraton hotelu i okupiće specijaliste iz vodećih praksi u diskusiji i međusobnoj inspiraciji. SHARE Beograd 2018 međunarodni forum arhitekture i građevinarstva je događaj koji organizuje ProEvent Asocijacija sa Udruženjem arhitekata Srbije, a kojim predsedava Predsednik UAS, arh. Milan ĐURIĆ.
SHARE Forum Arhitekture i Građevinarstva je dinamičan međunarodni događaj koji okuplja svake godine stotine arhitekta iz prakse i izvođače iz Evrope, Azije i Sjedinjenih Američkih Država. Stoga je u poslednjih 20 godina postao jedna od najvažnijih platformi za umrežavanje u građevinarstvu i srodnim oblastima u centralnoj i istočnoj Evropi. Njegova godišnja izdanja redovna su u Varšavi i Krakovu (Poljska), Budimpešti (Mađarska), Bukureštu (Rumunija), Sofiji (Bugarska), a ove godine proširujemo našu zajednicu na Beograd (Srbija), Atinu (Grčka) i Skoplje (Makedonija).