Danijela Milovanović Rodić je arhitektkinja i urbanistkinja, vanredna profesorka na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Učestvovala je na više međunarodnih i nacionalnih naučno-istraživačkih projekata, na izradi urbanističkih planova i urbanističkih i arhitektonskih projekata, urbanističkim studijama, urbanističko-arhitektonskim konkursima i izložbama. Ima više publikovanih radova u nacionalnim i međunarodnim naučnim i stručnim publikacijama. Dobila je devet nagrada za radove iz urbanizma. Često istupa u javnosti u odbranu odgovornosti struke i potrebe za transparentnim i participativnom pristupu urbanističkom planiranju. Zato smo joj postavili 3 pitanja o stručnoj odgovornosti, ženskoj hrabrosti i porukama za generacije koje dolaze.
ŽAD: Arhitektura nikada nije bila samo pitanje oblikovanja prostora, već i vrednosti koje kao društvo zastupamo. U trenucima kada se profesionalna etika, lična uverenja i društvene okolnosti nađu na svojevrsnoj prekretnici, gde vidite granicu između odgovornosti arhitekte kao stručnjaka i njegove odgovornosti kao građanina? Da li je Vaša odluka da se aktivnije uključite u društvene procese bila prirodan nastavak vrednosti koje ste oduvek zastupali ili je postojao trenutak u kojem ste osetili da je neophodno napraviti korak dalje?
DMR: Možda bih blago preformulisala početnu tvrdnju. Mislim da urbanizam predstavlja svojevrsno ogledalo vrednosti jednog društva – rezultantu sučeljavanja različitih interesa, ali i odnosa moći koji određuju čiji će interesi u prostoru biti ostvareni. Odluke o tome šta će se graditi, gde, za koga i pod kojim uslovima društvene prioritete, način raspodele resursa i odnos prema javnom interesu. U tako postavljenom sistemu, te vrednosti i odnosi moći neposredno se prelivaju i na arhitekturu.
Mislim da je teško povući jasnu granicu između odgovornosti arhitekte kao stručnjaka i kao građanina. Profesionalna odgovornost ne iscrpljuje se u kvalitetnom oblikovanju prostora, tehničkoj ispravnosti i poštovanju propisa. Ona podrazumeva i razumevanje društvenih i ekoloških posledica naših odluka, interesa kojima one služe i vrednosti koje svojim radom zastupamo.
Takvo razumevanje profesije nije novo. Ono je već petnestak godina ugrađeno u međunarodne profesionalne standarde. UNESCO i UIA Povelja za edukaciju arhitekata (International Union of Architects, 2011, 2014, 2017, 2023, 2026) naglašava potrebu da arhitekte, pored tradicionalne uloge pružalaca profesionalnih usluga, preuzmu i ulogu onih koji osnažuju pojedince i zajednice da unapređuju sopstvene životne uslove. RIBA (Royal Institute of British Architects) društvenu svrhu arhitekture prepoznaje kao važnu profesionalnu kompetenciju, dok AIA (The American Institute of Architects) od 2008. godine podstiče angažovanje arhitekata u korist zajednica i društvenih grupa kojima profesionalne usluge nisu lako dostupne.
Iz takvog razumevanja profesije proizlazi i potreba da preispitamo kriterijume kojima vrednujemo kvalitet arhitekture. Pored estetskih, funkcionalnih, tehničkih i ambijentalnih kvaliteta, jednako su važni njeni društveni i ekološki efekti: kome je prostor dostupan, čije potrebe zadovoljava, da li doprinosi smanjenju nejednakosti, jačanju zajednice, očuvanju javnih dobara i unapređenju kvaliteta života. Vrhunska arhitektura ne može se vrednovati nezavisno od načina na koji nastaje i posledica koje proizvodi na zajednice i prirodu.
Godinama nastojim da povežem obrazovanje i istraživanje sa stvarnim problemima lokalnih zajednica, građanskim inicijativama i institucijama koje upravljaju razvojem prostora. Ipak, okolnosti u kojima danas živimo učinile su da takav angažman više ne smatram dovoljnim. Kada se sistem planiranja slabi, stručne institucije gube autonomiju, javna dobra izlažu pritiscima partikularnih interesa, a građani ostaju bez stvarnog uticaja na odluke koje određuju njihove živote, postavlja se pitanje da li je dovoljno odgovorno obavljati svoj posao unutar postojećeg sistema ili imamo obavezu da doprinesemo i njegovoj promeni.
Za mene je studentski pokret predstavljao važnu prekretnicu. Studenti su nas svojim delovanjem podsetili na odgovornosti koje imamo kao stručnjaci, nastavnici i građani. Njihov poziv doživela sam kao priliku, ali i obavezu, da svoje znanje i iskustvo stavim u službu stvaranja uslova u kojima će struka moći da deluje nezavisno, odgovorno i u javnom interesu.
Dakle, nisu se promenile vrednosti koje zastupam, već moje razumevanje obima odgovornosti i načina na koji tim vrednostima mogu da doprinesem.
ŽAD: Žene su kroz istoriju često morale da ulažu dodatnu snagu kako bi njihov glas bio saslušan, a njihov stav uvažen. Danas, kada govorimo o hrabrosti žena, da li se ona pre svega ogleda u spremnosti da se suprotstave autoritetima i ustaljenim obrascima ili u istrajnosti da ostanu dosledne svojim principima, čak i kada to podrazumeva ličnu ili profesionalnu cenu? Koliko je, prema Vašem iskustvu, teško doneti odluku da se javno istupi u društveno osetljivom trenutku i šta nam daje snagu da u takvim odlukama istrajemo?
DMR: Moram da priznam da možda nisam najbolji sagovornik za rodno osetljiva pitanja. Ne znam da li je to posledica vremena i društvenog sistema u kojem sam sazrevala, porodice u kojoj sam odrastala ili instutucije u kojoj sam radila, ali sebe u profesionalnom životu nisam doživljavala prvenstveno kao ženu. To, naravno, ne znači da sada ne prepoznajem rodne nejednakosti i dodatne prepreke sa kojima se mnoge žene suočavaju, već da one nisu presudno oblikovale moje razumevanje sopstvenog profesionalnog identiteta.
Suprotstavljanje autoritetima i istrajavanje u onome što smatramo važnim, ispravnim i potrebnim pre svega pitanja ličnog integriteta. I muškarci i žene mogu platiti visoku cenu zbog odbijanja da se povinuju očekivanjima, interesima ili pravilima koja smatraju nepravednim.
U društvu u kojem zakoni i pravila ne važe jednako za sve, u kojem postoje privilegovani i oni koji to nisu, odluka o istupanju nije ni jednostavna ni bezazlena. Posebno kada je javna sfera instrumentalizovana i zatrovana propagandom, a granice između javnih institucija, privatnih interesa i kriminalnih struktura difuzne i manje jasne. U takvim okolnostima rizici nisu samo načelni. Oni mogu podrazumevati gubitak posla, narušavanje profesionalnog i ličnog ugleda, javnu diskreditaciju, pretnje i ugrožavanje lične i porodične bezbednosti. Bilo bi neiskreno tvrditi da svest o tim mogućim posledicama ne izaziva strah ili preispitivanje.
Za mene je važna spoznaja da i nečinjenje ima svoju cenu. Kada se povlačenje, ćutanje i prilagođavanje nepravdi pretvore u uobičajen način života, postepeno gubimo ne samo sposobnost da utičemo na društvene okolnosti već i veru u sopstvene mogućnosti.
Zato smatram da je važno istrajati u nastojanju da obnovimo institucije, vladavinu prava i profesionalni integritet. Ne zato što potcenjujem rizike, već upravo zato što razumem koliko su velike posledice odustajanja.
ŽAD: Kao profesorka, arhitektkinja i žena koja je odlučila da aktivno učestvuje u društvenim procesima, nalazite se u poziciji da svojim iskustvom otvorite važna pitanja i za generacije koje dolaze. Šta biste poručili mladim koleginicama koje prepoznaju nepravdu ili osećaju potrebu da nešto promene, ali još uvek traže hrabrost da istupe? Koliko u takvim trenucima znači podrška drugih žena i može li upravo ženska solidarnost postati snažniji pokretač promena u našoj profesiji i društvu?
DMR: Mislim da se danas nalazimo u jednoj gotovo čudesnoj društvenoj situaciji. Umesto da mi, starije generacije, svojim iskustvom otvaramo važna pitanja i pokazujemo puteve onima koji dolaze posle nas, događa se upravo suprotno. Mlađe koleginice i kolege svojim delovanjem, hrabrošću i načinom organizovanja otvaraju pitanja koja smo mi, njihove prethodnice i prethodnici, vremenom potisnuli ili prestali da postavljamo.
Otvorili su nam vrata za koja smo gotovo zaboravili da postoje. I stvorili priliku da ponovo zakoračimo u prostor koji smo, pod teretom negativnih iskustava, razočaranja i svakodnevnih kompromisa, postepeno napuštali. U prostor u kojem se vode one velike, gotovo mitske borbe između dobra i zla, za slobodu i dostojanstvo, istinu i pravdu.
Od mlađih koleginica i kolega danas ponovo učim o nesebičnosti, važnosti zajedništva i, što je posebno dragoceno, o načinima na koje se ono gradi i svakodnevno praktikuje.
I u tom procesu prepoznajem promene i u sebi. Polako krckam oklope opreza koje sam godinama gradila usled razočaranja, strahova i banalnosti svakodnevice. Ponovo dopuštam sebi da bude izložena ona meka, osetljiva i povrediva opna solidarnog i empatičnog bića kog zajedničko delovanje ispuni smislom. Zato nisam sigurna da sam ja ta koja danas mladim koleginicama treba da govori gde da pronađu hrabrost. Pre bih želela da im kažem koliko su me naučile i koliko su me osnažile i da im se na tome zahvalim.
