U novom intervjuu za ŽAD magazin razgovaramo sa arhitektkinjom Katarinom Živković, čiji je posvećen rad nedavno ovenčan priznanjima na ovogodišnjem Salonu arhitekture i ŽAD izložbi. Katarina nam otkriva zašto su zemlja, nepečena cigla i drugi sirovi materijali suštinski važan odgovor na savremene klimatske izazove, naglašavajući da zemljana arhitektura nudi dugotrajne objekte sa zdravijom mikroklimom i boljom energetskom efikasnošću. Uz osvrt na sve veće interesovanje žena za neposredan rad sa prirodnim materijalima na gradilištu, naša sagovornica deli dragocene savete o važnosti eksperimentisanja, stalnog učenja i pronalaženja podržavajuće stručne zajednice.
ŽAD: Katarina, iza tebe je izuzetno uspešan period – osvojila si nagradu na ovogodišnjem Salonu arhitekture, a tvoj rad sa prethodne ŽAD izložbe je pohvaljen. Koliko ti lično i profesionalno znače ova priznanja i da li ih vidiš kao potvrdu da se tradicionalni materijali i tehnike gradnje konačno vraćaju na velika vrata savremene arhitekture?
KŽ: Nagrada Salona arhitekture i pohvala na ŽAD izložbi predstavljaju potvrdu mog dosadašnjeg rada, ali i vrednosti za koje se zalažem. Veoma sam počastvovana što je moj rad prepoznat i ovaj uspeh doživljavam kao podsticaj da nastavim da razvijam svoju praksu u ovom pravcu.
Ipak, ono što mi je možda još važnije jeste to što ovakva priznanja otvaraju prostor za razgovor o upotrebi prirodnih materijala u arhitekturi, bilo da govorimo o zemlji, slami, drvetu, pluti, konoplji, ovčijoj vuni ili drugim materijalima, u zavisnosti od preovlađujućeg lokalnog resursa i tradicionalnih znanja jednog područja. Verujem da upravo oni mogu da budu deo odgovora na savremene probleme u arhitekturi sa kojima se suočavamo, a to su svakako prilagođavanje na klimatske promene i potreba da gradimo odgovornije sa manjim uticajem na životnu sredinu.
Nadam se da će zahvaljujući priznanjima više ljudi saznati za zemljanu arhitekturu kao savremenu opciju za projektovanje i gradnju objekata. Iako zemljana arhitektura podrazumeva sporije procese, ona rezultira dugotrajnim objektima, i makar za mene, projektima arhitekture i enterijera koji su jako bogati u pogledu ambijentalnosti i atmosferičnosti. Taj vidljivi efekat upravo proizilazi iz upotrebe prirodnih materijala, bogatih životom, teksturom, bojom i toplinom. Oni omogućavaju gradnju održivih objekata sa zdravijom mikroklimom i boljom energetskom efikasnošću.
Ukoliko navedena priznanja podstaknu nekoga da se zainteresuje za prirodnu gradnju ili pojedine arhitekte razmotre upotrebu tradicionalnih tehnika i materijala u svojim projektima bilo bi mi jako drago, jer bi onda projekti predstavljali način na koji se znanje i mogućnosti prenose i bili bi mnogo više od ličnog uspeha.
Projekat “Vikend kuća Manđelos”
ŽAD: Tvoj autorski pečat snažno je obeležen upotrebom opeke i tradicionalnih metoda. Održavaš i obuke na ove teme, u zemlji i u regionu. Šta te je prvobitno privuklo ovakvom pristupu projektovanju i kako savremene arhitekte, kod nas i u regionu, reaguju na rad sa sirovim i tradicionalnim materijalima?
KŽ: Pečena ili nepečena ručno rađena cigla (ćerpič) jeste moj omiljeni građevinski materijal. To je jedan od najstarijih materijala, jednostavan, a istovremeno duboko povezan sa lokalnim tradicijama i sa velikim mogućnostima za savremeni dizajn. Ono što me je privuklo ciglama, a i celokupnoj zemljanoj arhitekturi je model učenja “learning by doing”, gde sam imala mogućnost da odmah učim kroz praktičan rad. Zanimljivo je da su me pojedini projekti privlačili još pre nego što sam znala da je zemlja osnovni materijal koji je korišćen. Takva arhitektura uspostavlja odnos sa mestom na kojem nastaje. Zahvaljujući upotrebi lokalnih prirodnih materijala, objekti ne dominiraju pejzažom i sličnog su kolorita i teksture kao i mesto. Posebno me je privlačila sama karakteristika materijala, mogućnost ponovne upotrebe zemlje i njene reciklaže. Objekat od zemlje na kraju svog životnog ciklusa može da se vrati zemlji na kojoj stoji, dok recimo nepečenu ciglu sa starog objekta možemo da iskoristimo za izradu novog blatnog maltera. Upravo ta cirkularnost materijala predstavlja jedan od principa održive arhitekture.
Interesovanje arhitekata je sve veće, pogotovo među mlađim kolegama, koji se obrazuju na ovu temu putem radionica, treninga i fakulteta koji su uvrstili zemljanu arhitekturu u svoj program. Interesanto je da ovo polje privlači ljude i iz drugh profesija, koji neće učestvovati u fazi projektovanja, ali u izgradnji i edukaciji su prisutni. Može se reći da zemlja kao građevinski materijal doživljava svoje ponovno “oživljavanje”.
Projekat “Porodična kuća Pivnice“
ŽAD: Rad sa prirodnim materijalima, a posebno ‘zemljana’ arhitektura, zahteva duboko poštovanje prema prirodi, mnogo strpljenja i osećaj za taktilnost. Koje tvoje lične osobine ti najviše pomažu u tom kreativnom procesu i koliko je rad sa ovim materijalima oblikovao tebe lično, a ne samo tvoje projekte?
KŽ: Radoznalost i želja za celoživotnim učenjem su osobine koje mi najviše pomažu, kao i posvećenost detaljima, a ono što svakako i dalje učim jeste umeće prilagođavanja. To jeste sporiji i empirijski proces gradnje, ali vam omogućava da budete deo njega, da pratite kako nastaje materijal, kako se ponaša i u skladu sa tim da delujete i da se prilagođavate. Za mene lično svet gradnje i arhitekture od prirodnih materijala je divno čudo u kome mogu da budem i arhitektica, majstorica i edukatorka. Kroz različite načine rada mogu kreativno da se izrazim, da menjam uloge i širim znanje kroz više medijuma, bilo kroz projektovanje prostora, osmišljavanje edukativnih programa, istraživanje materijala i pravljenje uzoraka ili fizičku izradu zidnih obloga, pa i samih zidova. Kroz rad sa prirodnim materijalima mogu da povežem sva svoja interesovanja, od arhitekture, zanatskog rada do umetničkog izražaja.
Projekat “Porodična kuća Pivnice“ – drvena konstrukcija sa ispunom od balirane slame
ŽAD: Često se arhitektura, a naročito neposredan rad sa sirovim materijalima i tradicionalnom gradnjom, posmatra kroz prizmu ‘muškog’ posla. Kao žena koja je duboko u materiji, kako ti doživljavaš svoju ulogu na gradilištu? Da li veruješ da postoji specifičan ‘ženski senzibilitet’ u razumevanju prostora i oblikovanju materijala?
KŽ: Moje iskustvo iz prakse pokazuje da je interesovanje žena za prirodnu gradnju izuzetno veliko. Zapravo, poznajem više žena koje se bave zemljanom arhitekturom nego muškaraca, iako i među kolegama ima podjednako kvalitetnih stručnjaka. Takođe, na radionicama i treninzima koje vodim gotovo uvek učestvuje više žena nego muškaraca.
Prilikom malterisanja unutrašnjih zidova na vikend kući Manđelos, koje smo izvodile koleginica i ja, više komšija je dolazilo da vidi šta radimo. Nije ih zanimao samo materijal, već i prizor dve žene majstorice koje same izvode blatne maltere na gradilištu. Ta akcija je prosto zainteresovala okolinu na više nivoa i pokazala da to nije uobičajena praksa, makar ne u ovom trenutku na našim prostorima. Ipak, sve veći broj zainteresovanih žena u ovom polju jasno govori da se praksa menja.
Napomenula bih i istorijski kontekst, gde su žene zapravo oduvek bile prisutne u tradicionalnoj gradnji. Dosta naših baka je bilo odgovorno za održavanje zemljanih kuća i blatnih maltera.
Pitanje ženskog senzibiliteta u arhitekturi navodi me da se zapitam šta to sve danas privlači arhitektice, inženjerke, umetnice i druge žene ovom materijalu i na koje sve načine kroz rad sa zemljom se kreativno i profesionalno ostvaruju. Moguće da je odgovor upravo u neposrednom odnosu prema materijalu, mogućnosti da se projektovanje i gradnja povežu i davanju prednosti održivosti i zajednici.
“Kilim from the kiln“ – rad nastao tokom umetničke rezidencije u Portugalu
ŽAD: Pronašla si svoju specifičnu i autentičnu nišu u arhitekturi i u njoj nižeš uspehe. Šta bi, iz ove perspektive, poručila mladim koleginicama koje tek stupaju na arhitektonsku scenu, osećaju se preplavljeno trendovima i još uvek traže svoj jedinstveni izraz?
KŽ: Igranje, eksperimentisanje i istraživanje uprkos eventualnom nedostatku podrške okoline. Ukoliko vas pojedine teme zainteresuju, vredi posvetiti vreme i uvideti da li možete i želite da se tome prepustite na duži vremenski period.
Pre skoro deset godina bila sam na početku upoznavanja sa zemljanom arhitekturom i gradnjom prirodnim materijalima. Tada sam dobila priliku da pohađam BASEhabitat letnju školu o savremenoj zemljanoj arhitekturi u Austriji, gde se okupljaju mladi profesionalci iz celog sveta sa istim ciljem da uče od vodećih stručnjaka i kolektiva u ovoj oblasti. Ne samo da sam stekla znanje i saznala ko su profesionalci od kojih treba da učim i na čiji rad mogu da se ugledam, već sam upoznala i međunarodnu zajednicu koja deli ista interesovanja, vrednosti i entuzijazam. Odjednom je postalo jasno da ono što je u mom okruženju delovalo kao uska i neobična tema zapravo je grana arhitekture koja se razvija.
Upornim interesovanjem i otkrivanjem novih znanja, praksi i profesionalaca otvaraju se vrata za dalje saradnje, ali se dobija nešto još važnije. To je osećaj da niste sami u polju vaših snova, u mom slučaju arhitekture od prirodnih materijala. Upravo kroz taj proces postala sam deo naše male, ali veoma vredne regionalne zajednice.
Okolina možda neće uvek razumeti i podržati vaše izbore, ali upornost, želja za učenjem i pronalaženje ljudi sa sličnim interesovanjima i vrednostima će svakako pomoći u razvoju vašeg profesionalnog puta.
“Kilim from the kiln“ – istraživanje tehnika ručno rađenih cigli i tradicije tkanja u Portugalu i Srbiji
Radionica “Gradnja zemljom” – izrada uzoraka, Centar Rog, Ljubljana, Slovenija
Kurs “Prirodni materijali u arhitekturi i enterijeru”, praktična vežba, Centar Rog, Ljubljana, Slovenija
