piše: Prof. dr Eva Vaništa Lazarević, suosnivačica Ženskog arhitektonskog društva
Vodeći se „znakovima pored puta“ i ne promišljajući dva puta – provela sam život i karijeru pune iznenađenja i velikih obrta. Selila sam se nekoliko puta u različite zemlje, menjala poslove i sfere, napustila rano svoje gnezdo, izgubila muža sa kojim sam pre toga nekoliko puta oplovila svet. Prošla sam rane gubitke, bolničke hodnike, odlaske, „balkanski zid plača“ na aerodromu N.Tesla. „Razapinjali“ su me, ogovarali, ali bez toga, kažu, nisi uspešan. Borila sam se sama. U arhitekturi i svom birou, na fakultetu, podigla kćerke, zasadila drveće, napisala knjige: eto poslednja, treća i takođe nagrađena je imala nedavnu uspešnu promociju.
Ali, ono što moj život krasi je sigurno davanje, izlaženje u susret i sređivanje situacija. Priroda me tako odredila. I po tome me poznaju, jer na kraju, kada se okrenete unazad jedino ta osobina ostaje zaista vredna života.
Moj „znak pored puta“ ubacio me proletos u novi projekat. Moj decenijski kolega se razboleo i vajar sa kojim je radio na konkursu ostao je time bez potrebnog partnera – arhitekte za već osmišljeno delo – spomenik za stradale ispod nadstrešnice u Novom Sadu. Zajednički prijatelj, ugledni profesor kojem mnogo dugujem, zamolio me da pomognem vajaru i zamenim kolegu. Iako svesna delikatnosti teme i društvenog okruženja; videvši produkt – plod – maketu skulpture autora akad. vajara Dragana Radenovića koji je bio đak i sarađivao sa Henry Moore-om, ruskog Akademika i profesora na Harvardu, shvatila sam da ovaj poziv ne treba i ne sme da se odbije.
Snažan utisak alegorije oduzeo mi je dah – tih 16 kliritnih ravni, postavljenih blago povijeno od uspravnog do zanemoćalog lika – odslikavao je trenutak, kratak baš kao život. Opet rafiniran, u providnom materijalu, čiji utisak prirodno menjaju vremenske mene i osvetljenje unutar raskošnih krošnji tragične lokacije. Parabola uzdaha, kako je umetnik nazvao svoju skulpturu postavljen je na veći crni plato, naprsao i povezan zlatnim nitima (solarnim trakama), baš kako Istok leči svoje rane: ostavljajući ih otvorenim i vidljivim. Rane i ožiljci su tu, postoje, nisu sakriveni. Traju. Podsećaju.
Moja „desna ruka“, hrabra arh. Jana Valjarević, student master studija sa kojom sarađujem radosno je, takođe bez razmišljanja što krasi mladost, krenula samnom u bitku. Vreme je isticalo; da kačimo priloge za tendersku dokumentaciju nismo znale; a i moji kolege sa fakulteta koji se time bave se nisu iskazali empatijom. Shvatila sam da se ljudi plaše, sa razlogom, da se drže postrance, a tzv.„beli listići“ ili neučestvovanje predstavljaju uvek sigurnu opciju. Ali ne za mene. Nikada u životu nisam glasala uzdržano, niti sam prelazila preko problema bez jasnog komentara, ma koliko me to koštalo.
Druga nagrada predstavlja maksimum koji smo mogli da postignemo. Veoma sam ponosna i takav finale mi predstavlja nadu. Ne želeći da komentarišem senzacionalistička pitanja o drugim učesnicima ili prvoj nagradi, ostavila sam da vreme i vox populi rade svoje. Socijalne mreže, od kojih nažalost zavisimo sve više, pokazale su da je delikatna estetika ovog spomenika masovno prepoznata uprkos tihom zloglasnom tonu koji je pratio ovaj konkurs.
Milion i po gnevnih ljudi na ulicama, život koji je „stao“, mladost koja se trgnula i probudila, lično učešće u tome, revolt – sve su to razlozi zbog kojih u ovom slučaju, koji mi je „pao u krilo“, nije moglo da se gleda na drugu stranu.
