ŽAD: Sanja, (su)vlasnica si jednog od trenutno najzaposlenijeg biroa u Beogradu – ArhiNova. Vođenje sopstvenog biroa nosi ozbiljne izazove. Koja tvoja lična osobina ti je bila najveći oslonac i saveznik kada je bilo najteže, a na koju si se “zamku” u karijeri saplela i iz nje izvukla važnu lekciju?
Moja lična osobina koja je moj najveći saveznik, često postane i moj najveći protivnik. Posvećenost projektima kao potpuni prioritet bila je, i dalje jeste, moja najveća preporuka i put do klijenata.
Međutim, kad postoji firma onda ta posvećenst mora da bude vremenski, i finansijski “uobročena” da bi firma mogla da živi. Nisam još u potpunosti napravila taj prelaz od Sanje Ćirić arhitektice, ka Arhi Novi kao sistemu.
Zamke su brojne, stalne i česte. Zamke su posledica ličnosti i okolnosti. Važno je prepoznati i osvestiti one koje dolaze iz nas samih, i raditi na njima. Npr, verovanje da je za opstanak firme dovoljno biti dobar i posvećen arhitekta, ili donošenje odluka polazeći isključivo od sopstvenog sistema vrednosti – od toga kakvi smo mi i šta bismo mi želeli u datoj situaciji.
ŽAD: Kada se pomene naše udruženje, često se postavi pitanje o “ženskom principu” u arhitekturi. Kako ga ti intimno doživljavaš – postoji li neki specifičan pečat, osećaj za prostor ili pristup klijentima za koji znaš da dolazi upravo iz tvog ženskog iskustva?
SĆ: Tema “ženskog principa” je aktuelna u svim profesijama i u svim zemljama. Jednostavno drugačije smo od muškaraca i verujem da se ta razlika vidi i u našem radu. Posvećenost projektima, o kojoj sam već govorila, za mene je takođe deo tog principa, davanje sebe bez kalkulisanja.
Rekla bih da se u radu Arhi Nove taj ženski senzibilitet oseti kroz način razmišljanja i donošenja odluka: kroz pažnju prema korisniku, ravnotežu i meru, osetljivost na kontekst, kao i kroz kontrolisan i dugoročno odgovoran pristup arhitekturi.
ŽAD: Svedokinje smo da devojke dominiraju na fakultetu, a onda na putu do autorske prepoznatljivosti mnoge nestanu. Kako si se ti izborila za svoju vidljivost i da li si na tom putu imala i neku ženu kao uzor?
Ovo pitanje se naslanja na prethodno, svet u kojem živimo je i dalje u velikoj meri oblikovan muškim principima. Žene arhitekte postepeno prave svoju vidlivost i sugurna sam da će ona biti sve izraženija. U Srbiji i Crnoj Gori već postoje žene arhitekte koje svojim radom i projektima menjaju arhitektonsku scenu.
Nisam imala ideju da se borim za svoju vidljivost – ona se desila spontano. Kad pogledam unazad, nisam bila neko ko je imao jasno definisane ciljeve i strategije, mnoge stvari su mi se jednostavno desile, uključujući i otvaranje firme.
Imam sreću da imam veliku ljubav za to šta radim. Imala sam i sreću da me zanimaju i ljudi i da kroz svoj život i posao gradim odnose i poverenje. Očigledno imala sam i malo lične sreće, zvezdu očigledno. Sve to u nekoj razmeri i kombinaciji je napravilo da ostvarim to što jesam. Postoje mnoge žene koje su me svojim radom i načinom života inspirisale: Lina Bo Bardi, Svetlana Kana Radević, Coco Chanel.
ŽAD: Arhitektura je profesija koja ima tendenciju da proguta celog čoveka i obriše granice između posla i privatnog života. Koji je tvoj najveći životni izazov sa kojim si se suočila balansirajući vođenje ArhiNove i svoje lično vreme?
Taj balans nisam postigla, i iskreno nisam mu ni težila. Trebalo mi je mnogo vremena da napravim pravi kontakt s arhitekturom. Taj kontakt se nije desio na fakultetu, pa čak ni nekoliko godina posle. Postojao je period kad sam čak mislila da se neću baviti arhitekturom.
Došao je jedan trenutak i ta veza se dogodila i napravila. Arhitektura je postala moja sigurna luka, mesto uzvraćenih osećanja, tačka izlečenja mojih nesigurnosti.
Naravno, nisam samotnjak. Obožavam svoju porodicu, svoje prijatelje, imam deo sebe i vremena koji dajem njima, koji volim da dajem njima i uživam u tome. Ipak, živim u malom disbalansu gde arhitektura zauzima veći deo i ja sam u miru sa tim.
ŽAD: Kada bi mogla da vratiš vreme, šta bi iz ove današnje perspektive, sa svim iskustvom koje imaš, rekla mladoj Sanji koja je upravo uzela diplomu u ruke i zakoračila na tržište rada?
Bilo je čudno i konfuzno to vreme kad sam ja bila mlađa. Dugo sam (a ponekad i sad) bila nesigurna i uplašena životom, događajima, ljudima. Nisam sigurna šta bih joj rekla, jer su ta razmišljanja i danas puna kontradikcija. Možda bih joj rekla: idi, putuj, istražuj svet. A možda i: vrati se u Nikšić, napravi mirniji život. Možda: zasnuj porodicu ranije. A možda: odmah pokreni svoju praksu i još se više posveti arhitekturi.
Život se nekad odvija po nekoj logici, koju tek kasnije razumemo.
