Dr Dubravka Đukanović je arhitektkinja, konzervatorka i univerzitetska profesorka čija je
višedecenijska karijera obeležena posvećenošću zaštiti kulturnog nasleđa i obnovi istorijskih
objekata širom Srbije i regiona.
Od studenta-saradnika 1984. u timu za obnovu kulturnih dobara u Kotoru, do pozicija Više ekspertkinje za tehničku podršku obnovi Franjevačkog samostana u Baču 2014. i Ključne ekspertkinje za obnovu Gradske kuće u Subotici, realizovala je više od sto projekata u oblasti arhitekture, revitalizacije i konzervacije.
Biro Studio D’ART, koji je osnovala 2005. godine, nosilac je velikih licenci za oblast zaštite kulturnog i prirodnog nasleđa. Kao
projekt menadžer upravljala je građevinskim projektima vrednim više desetina miliona eura u sektoru bankarstva, trgovine i obnove istorijskih lokacija nasleđa, uključujući i prevodnice s početka 20. veka na Begeju, u Kleku i Srpskom Itebeju.
Foto: Miša Terzić
Za ostvarne poslovne rezultate dobitnica je Povelje Kapetan Miša Anastasijević 2004. godine. Nagrađivana je na nacionalnim arhitektonsko-urbanističkim konkursima, smotrama i na Jesenjoj izložbi UPIDIV-a. Njeni radovi predstavljani su i na međunarodnim izložbama, uključujući i Venecijansko bijenale (Biennale di Venezia). Za svoj stručni i naučni rad nagrađena je brojnim priznanjima, među kojima i nagradama „Ranko Radović” i Medalja kulture za očuvanje kulturnog nasleđa. Članica je NK ICOMOS Srbija i ekspertkinj Međunarodnog Ikomosovog komiteta za obrazovanje i obuke – ICOMOS CIF. Jedna je od osnivača dvogodišnjeg master studijskog programa
Konzervacija i restauracija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde kao redovna profesorka predaje i na svim nivoima studija u oblasti Dizajna enterijera. Osnivačica je i članica ŽADa već celu deceniju.
Poslednjih meseci, međutim, njeno ime u javnosti ne stoji samo uz arhitekturu i zaštitu nasleđa, već i uz retko viđen čin profesionalne hrabrosti. Upravo zato smo razgovarali sa Dubravkom Đukanović — kao sa osobom koja je pokazala da stručnost i profesionalna etika i dalje mogu imati glas, čak i onda kada taj glas nosi ličnu i profesionalnu cenu.
ŽAD: Vaše povlačenje sa mesta direktorke Zavoda mnogi su doživeli kao retko viđen dostojanstven čin profesionalne i lične odgovornosti. U kom trenutku ste shvatili da više ne možete da ostanete deo sistema koji donosi takve odluke?
DĐ: Od početka karijere usavršavala sam se u oblasti zaštite nepokretnog kulturnog nasleđa i kroz dugogodišnju profesionalnu karijeru stekla zavidne reference u oblastima arhitektonskog projektovanja, upravljanja projektima i načuno-istraživačkog i akademskog rada, koje su bile prepoznate van granice ove zemlje, više nego u Srbiji. Poziv
novoimenovane ministarke kulture da preuzmem mesto direktora Republičkog zavoda, koji je došao u januaru 2021. godine, doživela sam kao svojevrsno priznanje ostvarenih rezultata. Prvi put, nakon trideset godina mog aktivnog prisustva na arhitektonskoj sceni i 20 godina uspešnog rukovođenja tuđim I sopstvenim biznisom, neko je iz vladajućeg političkog establišmenta prepoznao potrebu da službom zaštite rukovodi kompetentna osoba.
Odluka da napustim sopstveni biro, koji je posle 15 godina rada imao stabilno poslovanje zasnovano na realizaciji međunarodnih ugovora i jednu od najjačih referenci u oblasti zaštite u zemlji i regionu, nije bila laka, ali sam odlučila da poslednje godine karijere, pored profesure, posvetim stabilizovanju službe i struke kojoj sam posvetila karijeru. Od prvog dana sam se posvetila jačanju pozicije Zavoda, koja je bila sve samo ne zavidna, osnaživanju stručnog kadra kvalitetnom smenom generacija i pozicioniranju Republičkog zavoda kao institucije spremne za samostalnu realizaciju visoko-stručnih poslova u oblasti zaštite, konzervacije, revitalizacije, obnove I unapređenja najverednijih lokacija nasleđa u zemlji i inostranstvu. Pozitivni pomaci, koji su vrlo brzo bili vidljivi, doneli su meni određenu samostalnost u odlučivanju, pre svega u smislu jačanja institucije, a Zavodu podršku u realizaciji niza
kvalitetnih projekata. O aktivnostima Zavoda tokom mog mandata postoje objavljeni tekstovi, neka vrsta godišnjih izveštaja, objavljenih u godišnjaku Republičkog zavoda “Saopštenja”.
Kako sam odlukom da preuzmem rukovođenje Republičkim zavodom postala deo državnog sistema, svesno sam prihvatila da lične stavove stavim u drugi plan i potisnem ih zarad dobrobiti ustanove na čijem sam čelu, ali ne i da na bilo koji način pogazim svoje profesionalne stavove i moralna načela. Ta “harmonija” ozbiljno je poljuljana već krajem 2023, kada se nanizalo nekoliko, za Zavod, obavezujućih odluka, koje su bile u suprotnosti sa mojim načelima. Na kraju je, krajem maja 2024, došao i zahtev za skidanjem zaštite sa kompleksa Generalštaba, koji za mene nije bi prihvatljiv ni u profesionalnom ni u moralnom smislu i bez ikakve dileme sam, istog momenta kada mi je zahtev upućen, odlučila da podnesem ostavku na mesto direktora Republičkog zavoda.
ŽAD: Kada arhitekta ili konzervator radi unutar sistema, gde zapravo leži njegova najveća odgovornost — prema instituciji kojoj pripada, prema zakonima struke ili prema gradu i javnosti koji posledice tih odluka žive? Da li su ti principi danas u međusobnom konfliktu?
DĐ: I kada govorimo o odgovornosti, ne mogu da je ne komentarišem sa pozicije krajnje ličnog stava. Za mene su oduvek lični moralni principi i formalni zakoni bili okvir delovanja. To su merila koja se ne menjaju i pravila koja se ne gaze, bez obzira da li radite u privatnoj praksi, državnoj ustanovi ili akademskoj instituciji. Vaspitavana sam da su red, rad i disciplina temeljni prinicpi dugoročnog uspeha, a jedna od mantri na kojoj sam odrastala glasila je « ko laže, taj i krade », što su bile odrednice dna društvene lestvice. Učena sam i da je lojalnost vrlina i kada sve to saberem odgovornost prema instituciji i zakonima struke su prioritetni. Posredno, to je i odgovornost prema gradu, ili u okvirima moje uže struke prema prirodnom i građenom prostoru koje smo nasledili od prehodnih generacija i koje neoštećene, možda unapređene, treba da predamo dolazećim. Svako ko ispred ličnih intresa stavlja interese institucije i, gledano kroz očuvanje vrednosti prostora u kome živimo, intrese društva, poštuje
i javni interes – kategoriju koja je u našem društvu izbledela skoro do neprepoznatljivosti, a koja je utkana u osnove svakog pristojnog, kulturnog, stabilnog i naprednog društva.
Stav javnosti ima posebnu težinu, ako ga posmatramo kao stav neposrednih korisnika prostora o čijoj sudbini ne donose odluke oni sami. Savremna teorija zaštite nasleđa zajednicu prepoznaje kao suštinski važnog aktera u očuvanju i oblikovanju prostora i svi koji se kompetentno bave zaštitom kulturnog nasleđa s puno poštovanja i razumevanja odnose se prema stavovima i potrebama zajednice. To je i obaveza više, u smislu stalne komunikacije i razmene mišljenja kako bi konačna rešenja bila manje ili više prihvatljiva za sve aktere u procesu. Nažalost, kod nas se glas javnosti često ne čuje, a na primeru donošenja odluka u slučaju Generalštaba jasno je da ne samo da se glas javnosti ne čuje, nego se ni glas struke na poštuje. Principi su u konfliktu zarad ličnih interesa ili jednostavno neukih i nedovoljno promišljenih odluka, a znamo da neznanje nije opravdanje.
ŽAD: Da li Vam je činjenica da ste žena u profesiji ikada otežala donošenje ili odbranu važnih odluka — ili Vam je možda upravo donela drugačiju vrstu snage i senzibiliteta?
Na slično pitanje sam već odgovarala u nekim ranijim intervujima i uvek sam isticala da je kvalitet taj koji izdvaja. Da li će neko brže ili lakše steći znanja i vešitne koje ga određuju kao suverenog poznavaoca struke ne zavisi od pola, nego od uloženog truda i posvećenosti struci. S druge strane, posvećenost porodici, koja je za žene jednako važan, ali i jednako opterećujući životni segment, kroz težnju za harmonijom poslovnog i ličnog i kroz težnju za
životom u ravnoteži ličnog ega i društvenih normi, ženama daje tu posebnu snagu i visoku senzitivnost. Sigurno je da iz te snage, koja donosi samopouzdanje s jedne i senzibilinosti s druge strane, proizilaze mnoge ključne, hrabre odluke, bile ih mi žene-arhitekti svesne ili ne.
ŽAD: Arhitektura nije samo gradnja prostora, već i odnos prema ljudima, memoriji i gradu. Mislite li da žene u toj profesiji često drugačije čitaju prostor i njegovo značenje?
DĐ: Često u svojim predavanjima citiram dobitnika Pritzikerove nagrade za 2022, prvog laureata afričkog porekla, arhitektu Djebedu Fransis Kerea (Diébédo Francis Kéré) koji je rekao da “Arhitektura nije smo pitanje zgrada, već sredstvo za unapređenje kvaliteta života ljudi”. Nekada sebi dozvolim da stilistički prafraziram ovu izjavu prenoseći značenje na moju oblast: “Zaštita graditeljskog nasleđa nije samo pitanje očuvanja zgrada, već sredstvo za unapređenje kvaliteta života zajednice.” Slično bi se moglo primeniti i na obrazovanje. U kontekstu malopre spomenutog izraženog ženskog senzibiliteta, sigurna sam da veliki broj žena arhitekata ima suptilniji odnos prema prostoru, a posebno prema stanovnicima tog prostora i prema slojevima sećanja, vrednosti i memorija, koja ga čine.
ŽAD: Da možete da vratite vreme u nazad da li bi I šta menjali u Vašoj karijeri? Da li bi opet napravili isti izbor i odabrali arhitekturu?
Arhitektura je bila moj izbor od detinjstva i u profesionalnom izboru ne bih ništa menjala. Moja karijera je bila bogata, razovrsna i nadasve uspešna i svih ovih godina me je činila ispunjenom i srećnom. Ne bih birala ni da se fokusiram samo na jedan segment ove bogate profesije. Isprepletana znanja i veštine iz različitih oblasti arhitetkture i njoj srodnih disciplina prožimala su se u mojim aktivnostima i davala im posebnu težinu, a mom radoznalom duhu zadovoljstvo.
S teškim iskustvom tokom protekle skoro dve godine, koje jednako doživljavam kao veliko lično i porodično iskušenje, ali i kao poraz društva u kome živimo, verovatno bih menjala samo odnos prema ljudima. Sve sa čime se suočavam učvrstilo me je u uverenju da je moj stav ispravan i ako bi se vreme vratilo unazad, mnogima, koji danas tiho sprovode nametnutne « represivne mere » iz nemoći, interesa ili iz straha, ne bih dozvolila da u moj,
po mnogo čemu poseban život, zavire ni kroz otškrinuta vrata.
