Ana Graovac je arhitektkinja i urbanistkinja sa dugogodišnjim iskustvom u javnom i civilnom sektoru. Suosnivačica je organizacije Nova Planska Praksa sa kojom ukazuje na izazove i probleme urbanističke prakse i procesa u Srbiji, promoviše savremene i participativne pristupe urbanističkom planiranje, i pomaže lokalnim inicijativama da uzmu aktivnijeg učešća u odlukama koje se tiču njihovih zajednica. Članica je ŽAD-a i dobitnica pohvale za publikaciju “Razorni trendovi srpskog urbanizma: demontaža planiranja u nekoliko koraka” pete ŽAD izložbe Oživljavanje. Zato smo joj postavili 3 pitanja o aktivizmu, ličnoj i stručnoj odgovornosti i ženskoj hrabrosti.
ŽAD: Delovanje u civilnom sektoru podrazumeva ne samo prepoznavanje društvenih problema već i spremnost da se na njih aktivno odgovori. U trenucima kada se lična uverenja, društvene okolnosti i odgovornost prema zajednici nađu na svojevrsnoj prekretnici, šta je ono što pojedinca podstiče da napravi korak dalje? Da li je Vaša odluka da istupite u toj borbi bila prirodan nastavak dosadašnjeg društvenog angažmana ili je postojao trenutak u kojem ste osetili potrebu za drugačijim oblikom delovanja?
AG: Prve dve decenije svog profesionalnog angažovanja provela sam u javnom sektoru, u Urbanističkom zavodu Beograda. Tu sam, među svojim najbližim kolegama i prijateljima, izgradila stav i prema profesiji urbaniste i prema svrsi planiranja kao javne delatnosti. Što sam više praktičnog iskustva sticala, to sam postajala kritičnija prema besmislu u koji je planiranje srljalo i prema ulozi koju su u tome imali urbanisti. Istovremeno, bila sam sve odlučnija u uverenju da je javni interes jedini cilj planiranja, a samim tim i mog profesionalnog angažovanja.
U Zavodu je uvek postojalo „tvrdo jezgro“, mahom žena, koje se opiralo pritiscima, ali su rezultati našeg truda često bili neznatni. Razlog je bio jednostavan: odluke u urbanizmu donose politička tela i uprava. Kada je postalo doslovno neizdrživo, kada više ništa nije moglo ni da se radi ni da se uradi, dala sam otkaz, zajedno sa još četiri bliske koleginice. Potom sam sa Jasminom Đokić, Ljubicom Slavković i Ksenijom Radovanović osnovala Novu plansku praksu.
Prelazak iz javnog u civilni sektor zaista je delovao kao put kojim se ređe ide. Međutim, u našim društvenim okolnostima, u kojima i javni i privatni sektor dominantno služe interesima politike u sprezi sa krupnim kapitalom, to je bio jedini način da nastavim da se bavim svojim poslom na pravi način. Drugim rečima, promenila sam ulogu i perspektivu da bi cilj ostao isti.
Angažovanje u okviru Nove planske prakse omogućilo mi je da radim upravo ono što želim i na način na koji smatram da treba. Bavimo se istraživanjima, sarađujemo sa akademskom zajednicom, ali i pomažemo građanskim inicijativama u Beogradu i širom Srbije da se izbore sa lošim planovima koje im servira gradska uprava. Naposletku, mislim da su me upravo zbog toga studenti i pozvali da budem kandidatkinja na listi, što smatram najvećim priznanjem u svom profesionalnom radu. A takav poziv se jednostavno ne odbija.
ŽAD: Žene su kroz istoriju često morale da ulažu dodatnu snagu kako bi njihov glas bio saslušan, a njihov stav uvažen. Danas, kada govorimo o hrabrosti žena, da li se ona pre svega ogleda u spremnosti da se suprotstave ustaljenim obrascima i autoritetima ili u istrajnosti da ostanu dosledne svojim principima, čak i kada to podrazumeva ličnu ili profesionalnu cenu? Koliko je, iz Vašeg iskustva u civilnom sektoru, teško sačuvati nezavisnost i integritet u društveno osetljivim trenucima?
AG: Mislim da hrabrost i snaga žena najviše dolaze do izražaja kada ostaju verne ženskim principima. To nas gotovo svakodnevno dovodi u situaciju da biramo teži put i da budemo u manjini. To što ne trpimo lažne autoritete, šefove i, generalno, one koji su na pozicijama moći možda jeste i generacijska odlika, kao i stvar vaspitanja. Ali odricanje od uspeha po svaku cenu i od napredovanja do rukovodećih pozicija koje podrazumeva pristajanje na tuđa pravila, definitivno smatram ženskom vrlinom.
Jer sa ženskim principima dolazi i velika sloboda: da uspeh ne merimo novcem ili položajem, već zadovoljstvom i saznanjem da se stvari pomeraju polako, ali široko. Možda zato danas vidim puno srećnih i pozitivnih žena koje razumeju kroz kakvu promenu naše društvo prolazi i unapred se raduju slobodi koja dolazi.
ŽAD: Kroz rad u civilnom društvu imate priliku da sagledate koliko pojedinačna inicijativa može dobiti na snazi kada preraste u zajedničko delovanje. Šta biste poručili ženama koje prepoznaju nepravdu ili osećaju potrebu da nešto promene, ali još uvek traže hrabrost da istupe? Koliko u takvim trenucima znači podrška drugih žena i može li upravo ženska solidarnost postati snažniji pokretač promena u našem društvu?
AG: Jedan je oslonac koji žena dobija u porodici, a sasvim drugi onaj koji gradi sa svojim prijateljicama i koleginicama. Da nije bilo njih, međusobne podrške i razumevanja, ali pre svega zajedničkog rada, teško da bih mogla da pravim izbore koje sam napravila u životu.
Kada su solidarne, žene su nezaustavljiva sila.
