Ksenija Đorđević je arhitektkinja i projektantkinja enterijera, vlasnica biroa KDA od 2007. godine i članica ŽAD-a. Pored profesionalnih angažmana i uspeha, pažnju javnosti privukla je i svojim društvenim angažmanom u kome se zalaže za kreativnost kao osnovu stvaranja novog pravednijeg društva. Zato smo joj postavili 3 pitanja o odgovornosti i budućnosti struke i društva u celini.
ŽAD: Arhitektonska praksa podrazumeva svakodnevno donošenje odluka, usklađivanje različitih interesa i preuzimanje odgovornosti za ono što ostaje iza nas. Ipak, postoje trenuci kada profesionalni rad više nije dovoljan okvir za delovanje, kada se potreba za kreiranjem promena širi izvan granica struke i kada postoje društvena pitanja od kojih kao arhitekte ne možemo da se distanciramo. Šta se u čoveku promeni kada shvati da ne može da ostane samo na savesnom obavljanju svog posla, već prepozna potrebu da preuzme aktivniju ulogu u vremenu u kojem živi?
KĐ: Duboko verujem da postoje vrednosti koje nadilaze države, klanove, politike, tajkunske i mafijaške šeme. Vrednosti koje su protivteža banalnosti i niskosti kojima trenutno svedočimo širom sveta i ove naše zemlje. Verujem da postoje ljudi koji svojim postojanjem i delovanjem čuvaju ovaj svet da ne padne u mračni ambis na čijoj ivici stoji. Veoma sam spremna da se za te vrednosti i za te ljude borim.
To je moja odluka. Jer to osećam čitavim svojim bićem i nemam nikakvu dilemu na koji način i u kom pravcu treba da delujem. Kada se linearni sistem dominacije uskoro sunovrati, zameniće ga nova paradigma zasnovana na ko-kreaciji, saradnji i empatiji.
Arhitekte, urbanisti i stvaraoci biće ključni u oblikovanju okruženja koja će omogućiti ovu transformaciju. Mi moramo da povedemo društvo u pravcu suštinske promene vrednosti.
ŽAD: Nije uvek lako ostati dosledan sebi kada se naši lični stavovi razlikuju od očekivanja okruženja. Da li ste tokom svog profesionalnog iskustva imali priliku da preispitate sopstvene granice između prilagođavanja okolnostima i ostajanja vernom sebi? I šta mislite, koliko je danas važno sačuvati pravo na sopstveni stav, čak i kada on nije najjednostavniji put?
KĐ: Tajna sreće je sloboda. Tajna slobode je hrabrost.
Smatram da je najviši oblik inteligencije sposobnost da dizajniraš svoj život prema autentičnom „ja“. To je, u krajnjoj liniji, naš zadatak i obaveza prema nama samima, ali i prema životu, resursima i talentima koje smo dobili.
U našem poslu i u životu suštinski je važno biti autentičan. Za mene je to jedini način i mogućnost da postojim. Ljudi koji deluju sigurni i snažno pozicionirani često su deo sistema koji im sve to obezbeđuje. Mreže koje ih guraju, štite, umrežavaju, i za uzvrat kontrolišu. To nije sloboda. To je uloga. Ja tu mrežu nemam. I ne pokušavam da je steknem.
Imam znanje, iskustvo, rezultat. To je ono na čemu stojim.
ŽAD: U profesiji u kojoj se znanje prenosi, iskustvo nadograđuje, a rezultati ostaju vidljivi dugo nakon što je posao završen, odgovornost prema generacijama koje dolaze ima posebnu težinu. Kada razmišljate o mladim ženama koje tek grade svoj profesionalni identitet, šta biste voleli da naslede od generacije kojoj pripadate — osim stručnog znanja? I šta bi trebalo da naučimo jedne od drugih kako bismo gradile društvo u kojem se samostalnost mišljenja, dostojanstvo i međusobno poštovanje podrazumevaju?
KĐ: Prostor koji oblikujemo ostaje kada ljudi odu, kada rešenja zastare, kada ambicije izgube ime. U njemu, dugo nakon što se sve završi, ostaje zapis o tome kakvi smo bili — i prema sebi, prema drugima, i prema mestu. Zato svaki projekat na kome radimo mora u sebi da nosi osećanje odgovornosti prema životu. Prema svakodnevici, svetlosti, prolazniku.
Taj prostor, koliko god privatan bio u funkciji, ne može biti lišen osećanja zajedničkog. Jer ako u njemu nema mesta za drugog, ni za šta nežno, ni za tišinu, ni za pogled — to više nije arhitektura, to je zatvorena ambicija.
Dostojanstvo je ono što se ne vidi odmah. Ono se oseti kasnije — u ritmu kretanja, u shemama od kojih ne bole oči, u hladovini koja postoji i kada niko ne gleda. Zato mi je važno da i onaj ko mi projekat poverava ne traži samo oblik, već smisao. Da želi da učestvuje u stvaranju nečega što pripada i onome ko prolazi pored — ne samo onome ko plaća.
Zato je važno reći: postoje projekti koji ne nastaju iz potrebe prostora, već iz potrebe moći. Građenje koje ne proizlazi iz plana, nego iz pogodbe. Arhitektura koja ne poznaje mesto, ne poznaje ljude, ne poznaje meru — ali zna cenu. Zna dogovor, zna prečicu, zna ko šta potpisuje. To više nije stvar ukusa ili pravca. To je nasilje. To je proizvodnja kvadrata. Ako gradimo samo ono sto je trenutno isplativo, izgubicemo ono sto je neprocenjivo vredno.
