Nakon devet godina uspešnog preduzetničkog rada u studiju DIArt 26, Aleksandra Nedeljković donosi svoje bogato iskustvo u Upravni odbor Ženskog arhitektonskog društva. U kratkom razgovoru povodom njenog imenovanja, Aleksandra ističe zašto je hrabrost ono što ženama u našoj profesiji danas najviše nedostaje i deli svoju jasnu viziju za budućnost – osnaživanje mladih koleginica kroz strukturisane programe mentorstva koji će im olakšati ulazak u stvarni profesionalni svet.
ŽAD: Šta je bio trenutak ili razlog zbog kojeg si odlučila da napraviš korak više i kandiduješ se za Upravni odbor ŽAD-a?
AN: U vreme rezimiranja postignuća nakon zvaničnih 9 godina preduzetničkog rada u studiju DIArt 26, ŽAD je uputio poziv svojim članicama za kandidaturu za mesto u Upravnom odboru. Osetila sam da su se i na profesionalnom i na ličnom planu posložile „kockice“, čime su se stvorili preduslovi da podelim svoje iskustvo i saznanja do kojih sam došla.
ŽAD: Šta za tebe danas predstavlja ŽAD i gde vidiš njegovu najveću vrednost za žene koje se bave arhitekturom, dizajnom i srodnim profesijama?
AN: ŽAD je jedinstveno strukovno udruženje na našim prostorima. Biti žena u inženjerskoj struci i srodnim granama nikada nije bilo lako – to je oduvek profesionalni i lični izazov. Ti izazovi su se menjali kroz godine, ali je teret ostvarivanja i opstajanja ostajao isti ili čak veći. Saznanje da neko prepoznaje vašu borbu, aktivno učestvuje u njoj i stvara okvire u kojima se ženski načini razvoja profesije vrednuju i podržavaju, pruža ogromnu, institucionalnu podršku.
ŽAD: Šta misliš da danas najviše nedostaje ženama u našoj profesiji – više međusobne podrške, vidljivosti, prilika, hrabrosti da preuzmu vodeće uloge ili nešto sasvim drugo?
AN: Vidljivosti nikada nije dovoljno, a podrška je uvek potrebna. Bez obzira na to što se kroz školovanje profilišemo da razmišljamo na sličan način, ubeđenja i vrednosti koje nosimo sa sobom često umeju da budu ograničavajući faktor. Iz tog razloga bih rekla da nam najviše nedostaje hrabrosti. Odrasla sam kao starija od dve ćerke, u porodici koja nam je uvek pružala podršku i osnaživala nas u namerama i pokušajima, ali i u trenucima kada nije sve išlo po planu. I danas, kao roditelj i arhitekta sa preko 20 godina iskustva, želim da naglasim da je najbolje što žena može da uradi za sebe, svoju porodicu i profesionalni razvoj – da se odvaži i ispuni svoje potencijale. A oni su, svakako, veći nego što smo ih svesne.
ŽAD: Šta bi volela da za dve godine možemo da kažemo da smo zajedno promenile ili pokrenule u ŽAD-u?
AN: Volela bih da ŽAD bude vidljiviji studentkinjama arhitekture i srodnih profesija. To je ujedno i razlog zašto ću se truditi da kroz strukturisane programe mentorstva uvedemo mlade koleginice u stvarni posao i pomognemo im da izgrade samopouzdanje za tržište koje ih čeka. Cilj mi je da ta priprema i ulazak u profesionalni svet ne budu traumatični, niti da ih odvrate od ideja zbog kojih su uopšte i upisale ove studije.
