“Najviše se iscrpljujemo ne od arhitekture, već od svega što radimo da bi ona uopšte mogla da nastane — a nikada se ne vidi.”
Refleksija o nevidljivom radu, odgovornosti i granicama posvećenosti u arhitekture
Piše: Jovana Milić Simović, d.i.a
Nakon nedavnog skupa u Privrednoj komori Srbije o položaju osoba sa invaliditetom, kao i kroz rad na inicijativi za Regionalni centar za multiplu sklerozu, sve više razmišljam o mestu gde se susreću arhitektura, društvena odgovornost i lični angažman.
Kada radimo na projektima u koje verujemo i koji mogu da unaprede kvalitet života ljudi, oni prestaju da budu samo profesionalni zadaci. Postaju deo naših vrednosti i lične misije.
Upravo tada ulazimo u prostor sporih procesa, institucionalnih prepreka i dugotrajne neizvesnosti. Tokom rada na inicijativi za Regionalni centar, shvatila sam da najveći izazov nije bio osmisliti prostor, već sačuvati energiju potrebnu da ideja godinama ostane živa.
Zato se pitam gde je granica između zdrave posvećenosti i sagorevanja? Da li arhitektinje danas postaju zagovornice društvenih promena ili prečesto same preuzimaju teret koji treba da bude zajednička odgovornost?
Posebno me zanima nevidljivi rad koji žene u arhitekturi često nose: organizacija, mentorstvo, koordinacija, emocionalna podrška i stalno povezivanje ljudi, ideja i procesa. To je rad koji ne ulazi u projektne sate, ne vidi se na crtežima i retko se vrednuje, a bez njega mnogi projekti ne bi ni zaživeli.
Istovremeno, ne mogu da izbegnem ni šire pitanje: koje projekte kao društvo ne gradimo zato što nisu dovoljno profitabilni? Centri podrške, inkluzivni prostori i rehabilitacione ustanove često ostaju na margini, iako njihova vrednost daleko prevazilazi ekonomsku računicu.
Možda najveći izazov naše struke nije samo da projektuje dobre prostore, već da stvori uslove u kojima društveno važne ideje neće zavisiti od lične izdržljivosti pojedinaca koji ih pokreću. Iskustvo pokazuje da je borba za takve projekte često dugotrajna i iscrpljujuća. Godine prolaze u razgovorima, dopisima, sastancima i pokušajima da se potrebe najugroženijih grupa prepoznaju kao javni interes. Nažalost, takvi napori se neretko završavaju bez konkretnog rezultata, ostavljajući utisak da su entuzijazam i posvećenost pojedinaca mnogo veći od spremnosti sistema da ih podrži.
Jer nijedan društveno važan projekat ne bi smeo da opstaje zahvaljujući tome što je neko spreman da izgori za njega.
Arhitektura nas uči kako da gradimo prostore. Vreme je da naučimo i kako da gradimo institucije koje će prepoznati, podržati i sačuvati one koji ih pokreću.
