Piše: prof.dr Eva Vaništa Lazarević, arhitektkinja
Fotografija: Nebojša Babić
Odazivam se (data reč mora da se poštuje) da doprinesem temom za koju mislim da nam je svima zanimljiva a na poziv mojih koleginica iz Ženskog arhitektonskog društva.
Bez namere da delujem kao „influenserka“ pod stare dane – iako je to poziv budućnosti – ili samo prozvani Strongmen koji je počeo da prodaje koncentrisane suplemente za, budimo realni, nedostižni longevity kao i bez intencije deljenja psiholoških (inače odličnih) saveta od strane npr. nekadašnje Hrvatske voditeljke … probaću da ovde načnem elemente Pandorinog ćupa u međuodnosima i ponašanju danas. Čini mi se, ako stvari malo raščlanimo unutar profesije, biće nam lakše!
Pandorina loša magija
Ali od početka, dobivši sve Božije darove za nadarene žene: od Afrodite lepotu, od Apolona muzikalnost, od Hermesa rečitost a od Atine mudrost Pandora nije mogla da očuva preko potrebni mir i da se suzdrži. „Žensko“ nestrpljenje. Prometejev brat, zaljubljen u njene moći, upozoravao je da ne otvara ćup (Erazmo Roterdamski ga je preveo kao „kutiju“ u 15. veku). Nažalost iz klasičnog Grčkog ćupa za maslinovo ulje ulepšanog zlatnim trakama da izgleda kao lep poklon – su zbog Pandorinog „ženskog“ nestrpljenja da ga otvori pre vremena; prokuljale bolesti, nesreće, siromaštvo, očaj i pohlepa.
Sve za šta se nadamo da nas nikada neće sustići. Ali, grešimo.
I… kako nas niko ne upozorava šta vreme donosi i kao mladi živimo lepotu neiskustva često i beslovesnosti, tokom prolaska vremena sve teže se nosimo sa biološkim ali i društvenim okolnostima. U hodu postajemo čangrizavi, ogorčeni na nepravde; kako god se pravili da smo upravo kopije karaktera a la Jane Fonda ili Cher…. od te „melankolične t/ge za mladost“ još nažalost niko nije pobegao. Sve nam smeta, kritičniji smo i nefleksibilni. Neki to uspešnije kriju, neki se ni ne trude.
Na starenje se, naime, još niko nije privikao. Iskustvo nam otvara gorku činjenicu o izdajama prijatelja, o pohlepi društva, a da ne pominjem siromaštvo od kojeg svi bežimo u našoj strašnoj, servisnoj profesiji.
U kom smislu je ovaj mali uvod vezan za ponašanje? I postizanje balansa, kako kažu knjige samopomoći, prvo sa sobom pa kasnije sa okolinom?
Čitam slučajno danas tekst popularnog pisca Miljenka Jergovića. Kaže za mog oca – Josip Vaništa[1] da je punih dvadeset godina živeo u pravoj, dubokoj starosti. (do svoje 94. godine). Stalno se tiho opraštao i dorađivao papirologiju za večni odlazak, još od svojih ranih pedesetih. Uživao je kao i mnogi slikari prvo sam u sebi i svom delu; ali i u nihilistima, zimi, sivilu i ništavilu, a Rumunski pisac Emil Cioran mu je bio omiljeno štivo. Zašto ga pominjem…jer sam svesna, danas, da sam iz roditeljske kuće podsvesno preuzela oblike ponašanja. Kaže Krleža: „Dečija soba ili Kinderstube“: mesto gde se nauče obrasci ponašanja jednom zauvek.
Ti oblici ili obrasci ponašanja mi nisu u današnjem društvu i servilnoj profesiji arhitekture doneli ništa dobro, čak nasuprot; psihosomatske bolesti i melankoliju. Ali i najvažniji atribut po meni: nepripadanje posrnulom društvu današnjice. Društvu koje se zove: „gurni, preskoči, jurni na cilj i nadasve: skraćuj postupak“. Prevari sistem. Laži i pravi se važan. Pokazuj drugo lice, bolje ili lepše nego tvoje. Nadmudruj se sa okolinom.
Salman Ahtar, Američko-indijski psihoanalitičar, dobitnik Frojdove nagrade izdao je, meni omiljenu knjigu „Psihologija dobrote“[2] 2013., koja je 2016. već prevedena kod nas, u CLIO ediciji mog prijatelja Hamovića. Sa podnaslovom: hrabrost, rezilijentnost, zahvalnost, velikodušnost, praštanje i žrtvovanje. Eto, već u podnaslovu sagledavamo opšte poznate vrline koje su postale retke, veoma retke i zbog kojih, ako išta od toga posedujemo živimo neshvaćeni. U konfrontaciji. Nesnađeni. Neprepoznati. Definitivno u manjini.
Srećni gradovi(?) – moralno upitni arhitekte
U svojoj novoj, nagrađenoj knjizi „Srećni gradovi“[3] sažimam kompleksnost problematike nesrećnih, saobraćajno opterećenih, klimatski ugroženih punktova sve do slamova… terminom moralna ružnoća. Jer iza svega stoji nemoral i životinjska halapljivost. Moralnu ružnoću vezanu za negativne atribute Pandorinog ćupa, spazio je Erasmus Roterdamski još u svoje doba, a plasirao je, odnosno reinterpretirao u 20.vek Umberto Eko.
Fraza „moralna hrabrost“, nasuprot, podrazumeva da osoba ostaje verna svojim ubeđenjima u okolnostima koje ne podržavaju ili čak i kažnjavaju takvu iskrenost. Upravo u našoj zemlji i autokratskom ustrojstvu koje vlada svedoci smo direktnom ili indirektnom kažnjavanju nepodobnih. Nazovimo ih – drugačijih, verovatno, u većini obrazovanijih, generalno finijih i manje napadnih, urbanijih, možda i mlađih….ukratko onih koji se ne povinuju i ne traže lakšu prečicu.
Lista izabranih profesionalaca u našoj arhitektonskoj struci koji su u cilju bogaćenja spremni na svakojake ustupke, a pre svega rešeni da na uštrb kvaliteta radova uštede i dovedu u pitanje svoju profesionalnu etiku je dobro poznata u našoj maloj bari. Hrišćanski, nije im za zameriti, nikada se ne zna šta nose na duši i kakve tegobe imaju, te zbog čega biraju lakši put. Hajde da ih se ne kritikuje po svaku cenu. Ili da se bar nauči pravopis u užasnim komentarima na mrežama.
Crtice okvirnog Bontona
Sve navedeno bi bilo samo uopšteno posmatranje da ne možemo da izvučemo mali Bonton, probu da od sebe napravimo najbolju moguću verziju:
Za početak:
- Održati skromnost u profesiji, ne gorditi se, kako su govorili naši stari,
- Održavati dogovorenu reč, javljati se na telefone jer svako „seen-ovanje“ je oličenje bezobrazluka (a pokrenuli su takvo ponašanje političari) a prihvatili mnogi,
- Držati rokove i biti tačan,
- Dostići nivo da okolina zna i prepoznaje tebe sa integritetom,
- Ne hvaliti se na mrežama svojim uspehom (rekli bi u dizajnu Japandi[4] stil), posebno ne detaljnim numeričkim uspesima, čega smo svedoci;
- Pomagati, žrtvovati se. U profesionalnom smislu, izlaziti kolegama u susret,
- Nikada ne preuzimati tuđe kontakte ili, kao što se meni često dešavalo sprovoditi izdaje u firmi i birou u kojem radiš; preuzimati poslove i nuditi se da se to završi lično,
- Nikada ne ogovarati i crniti u profesiji onoga koji ti je pomagao u životu,
- Biti ljubazan kao „normala“ i to bez zadnje namere,
- Posećivati starije kolege i poštovati ih,
- Uzdržati se od prikaza kupaćih kostima cele figure sa 50+ a zbog održavanja estetike zlatnog preseka, ili priloga luksuzne hrane i basnoslovnih lokacija u zemlji koja je nefer prema arhitektima koji nisu tzv. „spretno snalažljivi“,
- Posebno je neukusno prikazivati sve gore navedeno kada se zna da u stvarnom životu živiš i dalje od roditelja, ili od preprodaje opijata ili slično;
- Odbijati poslove koji su politički obojeni, (dobro, to znači da ti preostaje taksiranje ili povlačenje iz profesije),
- Ne koristiti nepotizam i bez žaljenja posmatrati druge, nesrećnije likove,
- Ne soliti pamet drugima ako sam nisi besprekoran u poslu (a teško da baš jesi),
- Izbegavati bacanje Kubanskih cigara kroz prozore basnoslovnih džipova koje ne možeš da zaradiš osim ako kradeš ili otimaš, a još je neukusnije davati svojoj deci da voze takva vozila,
- Posebno se brinuti o slabijima: starijim, onima koji više nemaju šta da ti ponude, životinjama, npr. psima na kojima se iživljavaju slabe kreature snimajući sve to javno, sve što je iznedrilo ovo izvitopereno društvo svojim jezivim uzornim modelima.
Nije zgoreg podsetiti se Biblijskih pravila: ne ubij, ne kradi, ne laži i ne čini preljube. Jer, osim možda baš ubistava, sve drugo smo, uglavnom, već provrteli u svojim scenarijima. Dao Bog kao posmatrači ali može biti i kao akteri.
[1] (Jugoslovenski i Hrv. slikar, op.a.)
[2] Ahtar, Salman: „Psihologija dobrote – hrabrost, rezilijentnost, zahvalnost, velikodušnost, praštanje i žrtvovanje“, Clio, Beograd 2016.
[3] Vaništa Lazarević, Eva i Marić, Jelena: „Srećni gradovi“, Arh.fak. Beograd, 2025; „Laguna“ i „Delfi“
[4] Japandi stil, nastao 2010ih, kao mikstura Wabi sabi-ja (Japanskog) i Nordijskog Hygge stila. U prevodu pronaći lepotu u običnom. Umesto jurnjave za luksuzom, preferira se mirnoća, zastajanje u vremenu i teži se uočavanju lepote nesavršenog, prirodnog materijala kao lan, godovi na drvetu i sl. a sve u bojama zemlje. Iskrenost, funkcionalnost i karakter su ključne reči pojma.
