Kako izgleda grad u kome niko nije zaboravljen? Arhitektura nisu samo lepi i funkcionalni objekti. Arhitektura je sloboda kretanja za svakog čoveka.
U novom intervjuu Ženskog arhitektonskog društva ugostili smo Ljupku Mihajlovsku.
Ona je poznata aktivistkinja i ekspertkinja za pristupačnost. Već dve decenije Ljupka se bori za ljudska prava. Prava da je prostor isti za sve i dostupan za svakoga. Ona nas uči kako da posmatramo prostor oko sebe na drugačiji način.
Često mislimo da su rampe i liftovi samo tehnički detalji a Ljupka nam otkriva da je pristupačnost zapravo pitanje osnovnog dostojanstva.
Kada gradimo prostore bez prepreka, mi gradimo solidarnost i poštujemo različitost.
ŽAD: Vaš aktivizam već godinama ukazuje na prepreke sa kojima se osobe sa invaliditetom svakodnevno suočavaju. Šta smatrate najvećim izazovom kada govorimo o pristupačnosti javnih prostora u Srbiji danas?
LjM: Imam mnogo izazova i teško je izdvojiti jedan kao najveći. Neobezbeđena pristupačnost saobraćajne infrastrukture, izgrađenog okruženja, informacija, komunikacije, proizvoda i usluga je sistemska i multisektorska stvar. Još jedna važna barijera ogleda se u stavovima ljudi. Mnogi veruju da se pristupačnost odnosi na mali broj ljudi, a ona se zapravo odnosi na sve ljude. Pristupačnost je pitanje kvalitetnog projektovanja i gradnje, kao i urbanog i održivog planiranja po meri svakog čoveka. Svakako je nedostatak političke rešenosti i odgovornosti da se ovo pitanje nađe na agendi prioritetnih oblasti delovanja ključna stvar i eto može se reći i najveći izazov. Pojedinačne inicijative su dragocene, ali pitanje pristupačnosti treba da bude nacionalno i strateško pitanje.
ŽAD: Koliko je važno da arhitekte i urbanisti razmišljaju o pristupačnosti od samog početka projektovanja, a ne kao o naknadnom „dodatku“ projektu koji je često I veći trošak za investitora? Šta biste im poručili iz perspektive korisnika prostora?
LjM: Veoma je važno da u fazi planiranja arhitekte i urbanisti razmišljaju o tome da li će i kako različiti spektar ljudi koristiti objekat ili javnu površinu. Prepravljanje u kasnijoj fazi projekta je uvek skuplje. Ono što treba da se ima na umu je to da će svi jednog dana biti osobe sa invaliditetom ako budu dovoljno dugo živeli. S druge strane, važno je osvestiti to da pristupačnost nije nepotreban trošak već investicija koja se isplati.
Inkluzivna klupa na Vinaverovom trgu u Šapcu
ŽAD: Saradnja sa ACES-om otvorila je dijalog između stručne javnosti i zagovornika inkluzivnog društva. Šta je ta saradnja donela Vama lično, a šta arhitektonskoj i urbanističkoj zajednici? Kako vidite dalju saradnju sa strukovnim udruženjima?
LjM: Strukovna udruženja u oblasti arhitekture, građevine, urbanizma su naši najvažniji strateški partneri. Saradnja sa ACES-om mi je dala uvid u to da mi koji zagovaramo unapređenje pristupačnosti u ljudima pomenutih profesija imamo velike saveznike koji žele da nas čuju i koji razumeju da koristi od pristupačnosti imaju svi. Pripremamo zanimljive zajedničke projekte i verujemo da će se mreža zainteresovanih strana širiti. Verujem da je predstavnicima struke saradnja sa Savezom za pristupačnost otvorila potpuno novu perspektivu u uverenjima, koja zajedno sa kompetencijama stvaraju pozitivne promene.
ŽAD: Gradovi budućnosti često se opisuju kao „pametni“, digitalni i održivi. Kako Vi zamišljate grad budućnosti koji je istovremeno inkluzivan i dostupan svim građanima, bez obzira na njihove fizičke ili senzorne mogućnosti?
LjM: Zamišljam grad u kom se lanac kretanja nijedne osobe ne prekida ni u jednoj fazi. Šta to znači? Izašla sam iz zgrade ili kuće bez teškoća, odvezla se do željene destinacije bez barijera, kretala se po javnoj površini bez barijera, ušla u željeni objekat, kretala se u njemu, u svim njegovim delovima, primila informaciju ili završila posao zbog kog sam došla i izašla. Zamišljam grad u kom se sve radi planski, stručno i održivo.
Rampa za ulazak u bazen, Egmont Højskolen srednja škola u Danskoj
ŽAD: Šta biste voleli da se promeni u načinu na koji arhitekte, investitori i donosioci odluka razmišljaju o pristupačnosti u narednih deset godina?
Trebalo bi da svi odgovorni u lancu razumeju da je obezbeđivanje pristupačnosti pre svega zakonska obaveza i da svako ko ne primenjuje standarde krši nacionalno zakonodavstvo. To nije pitanje humanosti i dobre volje. Nije pitanje davanja ili činjenja nekoj slabijoj grupi ljudi. Pristupačnost je pitanje kompetencija. Svako ko to ne ume da obezbedi je nedovoljno kompetentan. To je civilizacijska stvar. Onemogućiti osobu koja koristi kolica da ode u toalet restorana ili hotela je stvar nedostatka kompetencija i stručnosti. To mora da se razume, a neko to mora i da kaže.
Primeri inkluzivnih dečijih igrališta
ŽAD: Kada biste mogli da izdvojite jedan primer dobre prakse – bilo iz Srbije ili inostranstva – koji pokazuje kako grad može biti pristupačan svima, šta biste naveli i zašto?
Ima mnogo izuzetno dobrih primera. Španija i Italija su uložile velike napore da omoguće pristupačan turizam za sve. Barselona je jedan od najpristupačnijih gradova u Evropi. Od javnog transporta preko objekata za javnu upotrebu i javnih površina. Ipak, izdvojiću jedan fenomenalan grčki patent koji je osobama koje se otežano kreću zaista promenio život i unapredio kvalite života. Radi se o izumu koji nosi naziv Seatrac. Seatrac je vozilo pomoću kog osoba koja se otežano kreće ili koristi kolica jednostavo i samostalno ulazi u more i izlazi iz njega. Vozilo se napaja solarnom energijom i instalirano je na preko 150 lokacija na grčkim plažama. Patentirali su ga inženjeri koji imaju prijatelja s invaliditetom i koji su družeći se s njim postali svesni koliko je osobama sa otežanim kretanjem komplikovan ulazak u vodu. Na primer, ja sam ulazila tako što bih najpre prešla na ležaljku, zatim bih sa ležaljke preška na dušek, pa bi me nekoliko oosba vuklo dušekom po pesku i vodi do određene dubine kada sam mogla da uskočim u dovoljno duboku vodu, a da ne izgrebem noge. Izlazak je bio i teži, jer opet neko mora da me odvuče dušekom do ležaljke. Poslednjih nekoliko godina vrlo rado idem na more i ne dobijam upalu mišića ni ogrebotine po nogama kao ranije.
