Hommage: Ljiljana Bakić

Podelite članak

Uz odlazak gđe arhitekte Ljiljane Bakić

NEKAD I DANAS

Juli 2022.

Piše: arh. Eva Vaništa Lazarević, ŽAD

JEDNA OD 100

Arhitekte imaju važnu misiju, možda  i san,  da iza njih ostane na ovom svetu kreacija – pa ako to i nije kuća – objekat, onda neki drugi doprinos, odnosno nešto što će trajati značajno duže od njihovog ovozemaljskog života. Nešto što će ostaviti trag u vremenu. Možda knjiga, možda pisani trag. Možda uticaj.

Druga maštarija je sigurno da žive u svojoj vlastitoj, rođenoj kući, koju su sami projektovali, kreirajući sebi pogled u zelenilo, na reku….čak i usred naselja koje je takođe njihovo delo!

Višnjička banja, Beograd

Zatim, da svoj dugovečan život (kao i slikari, smatra se da duže žive upravo zato što vide rezultate svojih 10 prstiju (ne svog miša!)) provedu do samog kraja u naručju svog mentalnog istomišljenika – životnog partnera. …. Pa ako je njihov rad još i prepoznat, ili nagrađen u svojoj sredini koja je često okrutna, te šire rasprostranjen, pa to sve ukazuje na esencijalno važan razlog dolaska na ovaj svet!

Sve ove, često samo bajkovite želje  za zlatnu ribicu je do kraja  svog poslednjeg dana ovog leta sprovela jedna dama, gospođa arhitekta Ljiljana Bakić, sa pravom nazvana Simbolom naše arhitekture.

Od nastupa, izgleda, pojave i finoće u ponašanju, Gđa Bakić predstavlja sav čar prohujalog vremena, srećno vreme, kojeg se mnoge generacije više ni ne sećaju. Doba kada su projektni zadaci “sami stizali na sto”, kada su postojale makete, radne i prave, kada su se “radirali” žiletom crteži na pausu izvučeni tuševima Roetring; kada se upotrebljavala šina I T šina.  Arhitekte su se prepoznavali na ulici po tubama koje su nosili, po stilu koji je bio prepoznatljivo šik: za žene kostimi finih materijala i struktura, cipele šimike sa malom petom, šeširi i rukavice, obično sve jednobojno, a za muškarce “dendije” šalovi oko vrata, bela lanena odela, šeširi širokog oboda… Forma je obavezno pratila njihovu esencijalnu funkciju kreatora lepšeg sveta. 

Naša sredina je bila poznata po avangardi, po pionirskom ponašanju u arhitekturi, po betonu, pa i tom miksu sa crvenom ciglicom kuća u nizu u Višnjičkoj banji koju je projektovala Gđa Ljiljana i njen suprug Dragoljub, u kojoj su proveli i svoj divan život. Smatrano je to vrhuncem Garnijeovog vrtnog grada, formom za maksimalno napredno luksuzno stanovanje u kućama u nizu sa malim pripadajućim prednjim vrtovima… što se kasnije nastavilo  na Bežanijskog kosi i Dedinju. I sama imam sreću da sam život provela u jednoj takvoj, pravoj udobnoj kući za život, nepretencioznoj spolja a savršeno udobnoj unutra – sinonimu za visoki kvalitet Socijalizma u čemu su retki uživali.

Prvo Kuvajt, pa Harare, (kao i Maroko, Irak i mnoge druge Afričke destinacije) – gradovi u kojima su kreirali Bakići, takođe je derivat “Energoprojektovaca”, i drugih manjih državnih firmi koj su slale stručnjake po svetu, omugućavajući im široke vidike, visoke plate, svetski milje ali i kreativne slobode. Pola grada, čitava armija prevodilaca, inženjera, koordinatora putovala je i živela godinama u inostranstvu, a kada su se vratili čekali su ih novi stanovi da se usele. Standard projektovanja je bio najviši mogući, propusti su bili nezamislivi. Državne, ugovorene na najvišem nivou poslove dobijali su obučeni menadžeri, a arhitekte su mirno sačekali da im se dostavi na sto novi zadatak! Crna turska u džezvicama sa kockom šećera letela je biroima … dok se poslužio poslednji red u ogromnim halama – studijima za projektovanje, oni u prvim redovima su već tražili novu gorču. Zlatni sat i zabava pred penziju predstavljali su kraj mirnih i antistresnih karijera u ugodnom društvu istomišljenika. Kakva razlika od današnjice! 

Gđa Ljiljana dobila je za svoj rad I najviše svetsko priznanje: izabrana je za “Jednu od sto najboljih žena arhitekata Evrope od 1918. do 2018.” od strane 27 Evropskih zemalja. Svaka izabrana žena arhitekta je dobila “svoju” godinu, godinu njenog najznačajnijeg dela: Ljiljana je dobila 1973. godinu  – ostvarenja “njene” hale “Pionir.” O tome je izašla i knjiga MO MO WO – Modern Movement Women!  Naselje Nova Galenika, Zavod za rehabilitaciju u Sokobanjskoj ulici; obdanište Leptirić u Solunskoj ulici, kongresni centar u Harareu uz već pomenuto naselje Višnjička banja, neka su od najpoznatijih dela koja ostaju kao ti večni, željeni, tragovi.

Harare, kongresni centar

U svojoj sredini je visoko prepoznata, zajedno sa suprugom Dragoljubom je ovenčana Velikom nagradom Saveza arhitekata Srbije 1994., a “Anatomijom B&B arhitekture” – svojom knjigom o njihovom životu i karijeri pravo se “ženski” osvrnula na svoj život, a da se ništa od dokumentacije  i iskrene lične ispovesti ne preda zaboravu.

ŽAD (www.zad.rs), “Žene u arhitekturi”,  arh. Milena Zindović, CAB I mnogi poštovaoci njenog dela učinili su da se o ovome piše, da se pominje za mlađe generacije, kao što smo nedavno učinile omaž grupi “LIK” autorkama Aerodroma Beograd –  koja je delovala u isto vreme… Polako ispunjavamo i mi ŽAD-ice svoju misiju, ukazivanje na važna imena – naše modele kao što je gđa Ljiljana Bakić, koja je i su – osnivačica Društva Žena arhitekata,  kao i konkretnu pomoć najmlađim generacijama žena koje tek ulaze u arhitekturu.

Ili kako je rekla Zaha: “Uspeh se ne meri polom niti nacionom, nego obimom SNA koji smo ostvarili.” 

“Jedna od sto” je ostvarila, čini se, do maksimuma svoj obim sna. 

Slava joj. Gđi Ljiljani Bakić. ARHITEKTI. Simbolu jednog vremena, možda boljeg. 

Najnovije objave

Članice ŽAD

Hommage: Ljiljana Bakić

Uz odlazak gđe arhitekte Ljiljane Bakić NEKAD I DANAS Juli 2022. Piše: arh. Eva Vaništa Lazarević, ŽAD JEDNA OD 100 Arhitekte imaju važnu misiju, možda 

Leave a Reply