Piše: Jelena Marić, članica upravnog odbora Ženskog arhitektonskog društva
Ove godine Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu obeležava 180 godina arhitektonskog obrazovanja. Ovako veliki jubileji obično navode na merenje, upoređivanje i refleksiju. Neminovno počnemo da brojimo godine, generacije, nagrade, važne datume i zvučna imena. Međutim, 180 godina je dovoljno dug period da se iza brojeva vidi mnogo šira priča – o kontinuitetu arhitekture kao discipline i profesije, o razvoju gradova i institucija, o evoluciji obrazovanja, precepcije i estetike, ali i o promenama društva koje je arhitekturu stvaralo i koje je kroz nju, na vrlo konkretan način, ostavljalo trag o sebi.
Počeci institucionalnog obrazovanja graditelja u Srbiji vezuju se za 1846. godinu i veliku školu u Beogradu. Od tog trenutka do danas, 2026. godine, menjalo se gotovo sve. Menjale su se države i društveni sistemi, kultura i umetnost, gradovi su rasli i smanjivali se, menjale su se tehnologije, materijali i načini građenja, a sa njima i potpuno novi zahtevi koji su postavljani pred arhitekte. Menjalo se, naravno, i obrazovanje – od dominantno muške profesije do pretežno ženskog kolektiva savremenih studenata. Posebno mesto u tom kontinuitetu pripada Jelisaveti Načić, koja je 1896. godine upisala Arhitektonski odsek, a 1900. godine diplomirala kao prva žena arhitekta školovana u Beogradu i prva žena arhitekta u Srbiji. Od tog pionirskog trenutka do danas promenila se i sama slika arhitektonskog obrazovanja – žene danas čine više od 70% studentske populacije na Arhitektonskom fakultetu.
Ipak, tokom svih tih promena postoji kontinuitet jedne škole koja već gotovo dva veka obrazuje generacije arhitekata čiji će rad neposredno definisati prostor u kojem živimo. Arhitektura ima jednu specifičnost – teško ostaje samo stvar struke. Ona veoma brzo postaje deo kulture života. Možemo da ne poznajemo autora neke zgrade, tehniku i stil izgradnje ili okolnosti u kojima je neki prostor nastao, ali ćemo taj prostor svakodnevno koristiti. U njemu ćemo odrastati, stanovati, raditi, školovati se, družiti i posmatrati. I dobre i loše odluke u arhitekturi zato imaju neobično dug vek trajanja, što ukazuje na značaj formiranja ispravnog sistema vrednosti u procesu obrazovanja arhitekte. Zbog toga arhitektura nikada nije bila samo pitanje estetike, forme ili veštine projektovanja. Ona govori o vrednostima jednog društva, njegovim mogućnostima i prioritetima, odnosu prema javnom interesu, javnom zdravlju, prirodi, nasleđu i resursima. U tom smislu, 180 godina arhitektonskog obrazovanja istovremeno predstavlja i 180 godina razvoja jedne posebne vrste odgovornosti.
Škola arhitekture treba da nauči studenta kako da projektuje, ali to odavno nije dovoljno. Ona treba da ga nauči da razume kontekst, da prepozna problem pre nego što ponudi rešenje, da razume posledice loših poteza, da razume i etiku i estetiku i da prostor ne posmatra izolovano od konteksta kome pripada. Danas je ta širina discipline još izraženija. Arhitektura se nalazi na mestu susreta tehnologije, umetnosti, društvenih i tehničkih nauka, ekologije, ekonomije i kulture, ali i društvenih prililka. Od arhitekata se očekuje da odgovaraju na klimatske promene, nedostatak resursa, pitanja zdravlja, stanovanja, regeneracije postojećih gradskih prostora, zaštite nasleđa i ubrzanog tehnološkog razvoja. Istovremeno, digitalne tehnologije i veštačka inteligencija već menjaju načine na koje projektujemo, istražujemo i predstavljamo prostor.
Zbog toga bi trebalo 180 godina tradicije razumeti kao 180 godina promene, adaptacije, transformacije – 180 godina kontinuiteta koje nas obavezuje na odgovornost prema kvalitetu obrazovanja, konstantnom unapređenju, ali i očuvanju utemeljenih principa koji su nam ostavljeni kao legat. Tradicija u akademskom kontekstu zato ne bi trebalo da bude teret koji nas obavezuje, već platforma za promene. Svaka generacija nastavnika i studenata zatekla je drugačiju arhitekturu. Ono što ih povezuje nije jedan model obrazovanja koji se prenosi gotovo dva veka, već kontinuitet znanja koje se stalno proverava, dopunjuje i menja, kao i važna veza između akademije i arhitektonske prakse. Škola bez prakse teško može da razume realne probleme prostora, dok praksa bez istraživanja, kritičkog mišljenja i eksperimenta lako može da ostane zarobljena u rešavanju samo neposrednih zadataka ili slepom praćenju ideja profitno orijentisanog konteksta.
Zato smo i ovaj jubilej na Arhitektonskom fakultetu shvatili ozbiljno. Ne samo kao godinu koju treba svečano obeležiti, već kao godinu u kojoj treba jasno otvoriti školu prema njenoj istoriji, savremenosti, studentima, alumnistima, profesiji i javnosti. Program obeležavanja 180 godina zato se odvija tokom godine i obuhvata nekoliko različitih formata. Pokrenuto je istraživanje „Arhitektura obrazovanja i obrazovanje arhitekture“, koje se vraća tragovima škole, njenoj arhivi i materijalima nastalim tokom različitih perioda njenog razvoja, ali i obeležavanje savremenog trenutka kroz set izložbenih aktivnosti na Fakultetu i van njega.
Danas obrazujemo ljude koji će najveći deo svoje profesionalne karijere provesti u drugoj polovini XXI veka. Ne možemo pouzdano znati kako će tada izgledati gradovi, tehnologije kojima će raspolagati ili problemi koje će morati da rešavaju. Još manje možemo da pretpostavimo kako će izgledati sama profesija. Zato zadatak škole nije da studentima ostavi gotov odgovor na pitanje šta arhitektura jeste. Mnogo je važnije da im ostavi sposobnost da to pitanje postavljaju ponovo – u odnosu na vreme, mesto i društvo u kojem budu radili. Ako 180 godina nečemu može da nas nauči, onda je to da se arhitektura stalno menja, ali da potreba za odgovornim promišljanjem prostora ne nestaje.
