Ovog aprila organizovale smo anketu među članicama sa željom da čujemo vaše glasove — iskustva, potrebe, ideje, frustracije, ali i vizije za budućnost. Da nam kažete kako danas vidite svoju profesiju, svoje mesto u njoj i ulogu koju ŽAD tu treba da ima.
Na poziv su odgovorile 52 članice iz Beograda, drugih gradova u Srbiji i regiona, izdvojivši vreme da sa nama podele kako danas doživljavaju profesionalni život žena u arhitekturi i šta očekuju od zajednice kojoj pripadaju.
Odgovori su nam dali mnogo više od statistike. Iza procenata i grafikona pojavila se vrlo jasna slika: potreba za povezanošću, podrškom, vidljivošću i prostorom u kojem žene u arhitekturi mogu da rastu i razvijaju se nije ništa manja nego pre deset godina. Naprotiv.
Ko smo mi?
Među članicama koje su odgovorile na anketu nalazi se veliki broj iskusnih profesionalki. Čak 76,9% ima više od 15 godina prakse, što govori o tome da našu zajednicu u velikoj meri čine žene koje su već izgradile svoje profesionalne puteve — kroz sopstvene biroe, vodeće pozicije u kompanijama ili samostalnu praksu.
Najveći broj, 32,7%, radi kao samostalna preduzetnica, dok 21,2% radi u biroima sa više od pet zaposlenih. Najzastupljenije oblasti delovanja su arhitektonsko projektovanje (61,5%) i enterijer (46,2%), ali među članicama su zastupljene i urbanizam, istraživanje, obrazovanje, izvođenje i druge oblasti povezane sa arhitektonskom profesijom.
Šta nas je dovelo u ŽAD?
Odgovori na ovo pitanje možda najbolje pokazuju zbog čega je ovakva zajednica potrebna. Čak 76,9% članica navelo je podršku ženama u profesiji kao jedan od glavnih razloga za učlanjenje, dok su razmena znanja i iskustava (65,4%) i umrežavanje sa koleginicama (63,5%) odmah iza.
Drugim rečima, nismo se učlanile samo da bismo bile deo jedne organizacije. Učlanile smo se jer smo prepoznale vrednost zajednice — i potrebu da u profesiji ne budemo same.
Šta nam najviše nedostaje?
Kada smo pitale članice šta im kao ženama trenutno najviše nedostaje u profesiji, izdvojilo se nekoliko tema.
Najviše se govori o većoj vidljivosti u struci (48,1%), zatim o mreži kontakata i saradnica (46,2%) i pristupu projektima i konkursima (34,6%).
To nisu apstraktne želje. One govore o vrlo konkretnim preprekama sa kojima se žene susreću u svakodnevnom profesionalnom životu.
To je možda najjasnije došlo do izražaja u odgovorima na otvoreno pitanje o najvećem problemu sa kojim se žene suočavaju u arhitektonskoj profesiji. Jedna članica je napisala:
„Najvažnije profesionalne prilike dolaze između 30. i 40. godine — upravo u periodu kada mnoge žene imaju decu… U većim biroima žene vode ogromne delove projekta, ali potpis i javno priznanje dobija neko drugi.“
Druga je problem sa kojim se susreće sažela u jednoj rečenici:
„Neuvažavanje našeg mišljenja — koje bi bilo prihvaćeno da je došlo od muškarca.“
Kroz različita pitanja i različite formulacije, iste teme iznova su se vraćale. Usklađivanje privatnog i profesionalnog života, posebno u kontekstu majčinstva, i vidljivost autorstva žena dva su izazova koja se u tom nizu posebno izdvajaju.
Ovi odgovori pokazuju da pitanje ravnopravnosti u arhitekturi nije samo pitanje broja žena u profesiji. Žene su u arhitekturi prisutne, obrazovane, iskusne i vode projekte. Pitanje je, međutim, koliko su njihov rad, autorstvo, mišljenje i doprinos zaista vidljivi i priznati.
Šta želimo da radimo zajedno?
Kada smo se okrenule budućnosti i pitale kako bi volele da ŽAD funkcioniše, odgovori su ponovo bili vrlo konkretni.
Najviše interesovanja izazvali su neformalni susreti i umrežavanje i predavanja — oba formata izabralo je po 63,5% članica. Slede studijske posete (57,7%) i radionice (55,8%). Za mentorstvo se izjasnilo 36,5%, a za panel-diskusije 40,4% članica.
Zanimljivo je da upravo ovi rezultati pokazuju da nam nisu potrebni samo formalni programi. Potrebni su nam susreti, razgovori, razmena iskustava i prilike za stvaranje stvarnih profesionalnih kontakata.
Istovremeno, postoji značajan potencijal za aktivnije uključivanje članica u rad udruženja. Na pitanje da li bi želele da se aktivnije angažuju, 48,1% odgovorilo je „možda“, dok je 32,7% reklo jasno „da“. Samo 19,2% trenutno ne želi veće angažovanje.
Ipak, kada je reč o vremenu koje realno mogu da izdvoje, slika je nešto drugačija. Samo 7,7% članica spremno je na kontinuiran angažman tokom cele godine, dok bi se najveći broj — 40,4% — radije uključio u jedan konkretan projekat.
Hvala na toj iskrenosti jer je to jako bitan input za budući način rada ŽAD-a: članice žele da učestvuju, ali im je potreban fleksibilan i konkretan okvir za angažovanje.
Otvorili smo nove teme na osnovu kojih smo shvatile koje teme su bitne I neophodne da se anticipiraju. Jedna od tema koja se posebno izdvojila jeste edukacija o poslovnoj strani arhitekture. 38,5% članica prepoznalo je kao prioritet znanja koja se često ne stiču kroz formalno obrazovanje — pregovaranje sa investitorima, finansije, pravne aspekte i druge praktične aspekte vođenja biroa i samostalne prakse.
Istovremeno, više članica izrazilo je želju za mentorskim programom, posebno kao oblikom podrške mlađim koleginicama koje tek ulaze u profesiju.
Pored toga ideje koje su stigle kroz otvorene odgovore bile su brojne: od izložbi radova članica i zajedničke platforme ili baze arhitektkinja prema oblastima delovanja, do publikacije o ženama arhitektkinjama kroz istoriju srpske arhitekture.
Jedna tema, međutim, vraćala se iznova: podrška ženama-majkama u struci. Fleksibilnije radno vreme, mogućnost rada od kuće i sistem podrške u periodu nakon porođaja pojavljuju se kao potrebe koje ne treba više posmatrati kao individualni problem pojedinke, već kao pitanje uslova rada u profesiji.
Kakav ŽAD želimo za pet godina?
Sami odgovori na ovo pitanje su crtali sliku udruženja koje je vidljivije, uticajnije i povezanije.
Želimo ŽAD koji je snažniji unutar arhitektonske profesije, ali i prisutniji u širem društvu. Želimo prostor za povezivanje, učenje i podršku, ali i organizaciju koja može da govori o pitanjima važnim za položaj žena u arhitekturi i da na njih aktivno utiče.
Nekoliko članica posebno je istaklo potrebu za većom transparentnošću u radu udruženja — jasnijim procedurama izbora rukovodstva i aktivnijim uključivanjem članica u procese odlučivanja.
Da članice žele sveobuhvatan pristup potvrđuje i jedan od najupečatljivijih rezultata ankete: čak 75% njih smatra da fokus ŽAD-a u narednim godinama treba da bude kombinacija profesionalnog umrežavanja, javnog zagovaranja, edukacije i povećanja vidljivosti žena u profesiji.
Dakle, ne želimo da biramo između različitih uloga. Želimo udruženje koje može da bude i mreža podrške i prostor za učenje, i platforma za javni dijalog i mesto na kojem se promoviše rad žena u arhitekturi.
Jedna članica je svoju viziju ŽAD-a predstavlja ovako:
„Snažna zajednica u kojoj je lako doći do saveta, podrške i rešenja za određenu situaciju. U isto vreme, centar inspiracije.“
Možda je upravo to jedna od najlepših definicija onoga što želimo da ŽAD bude.
Šta dalje?
Ova anketa nam je dala dragocenu stvar: jasniju sliku o tome ko smo danas i šta nam je potrebno za ono što želimo da budemo sutra.
Teme koje su se izdvojile — vidljivost, mentorstvo, ravnoteža privatnog i profesionalnog života, praktična edukacija i jače povezivanje — nisu nužno nove, ali njihovo ponavljanje kroz veliki broj odgovora pokazuje da su i dalje duboko ukorenjene u svakodnevnom iskustvu žena u arhitekturi.
Za ŽAD, rezultati ankete nisu samo statistika niti lista budućih aktivnosti. Oni su podsetnik da smisao jednog udruženja počiva upravo u tome da čuje svoje članice i da ono što čuje pretvori u delovanje.
U narednom periodu želimo da postepeno odgovorimo na potrebe koje su članice prepoznale — od konkretnih edukativnih formata i mentorskih programa, do dugoročnijeg rada na vidljivosti žena, njihovom profesionalnom položaju i uslovima rada u struci.
Jer ova anketa nije bila samo prikupljanje podataka. Bila je poziv na razgovor I dogovor.
A taj razgovor ovde ne završavamo. Naprotiv — odavde ga nastavljamo zajedno.
Hvala svim članicama koje su izdvojile vreme da podele svoje mišljenje, iskustvo i ideje.
Vaš glas oblikuje pravac u kojem se ŽAD kreće.
