U susret SHARE Beograd 2018: U razgovoru sa Habibom Madjdabadi

Podelite članak

Prenosimo intervju koji je sa iranskom arhitektkinjom Habibom Madjdabadi (Habibeh Madjdabadi), gošćom SHARE konferencije Beograd 2018. vodila rumunska arhitektkinja Andrea Movila (Andreea Movila). Madjdabadi je jedna od izvanrednih iranskih arhitektkinja mlađe generacije, njena izvedena dela otkrivaju duboko i kontinualno istraživanje o novim mogućnostima korišćenja savremenih umetničkih pristupa i tehnika u lokalnom kontekstu. Ovaj intervju deo je materijala SHARE uređivačkog projekta Dizajniranje profila arhitekte budućnosti, koji će biti prikupljan tokom godinu dana kroz lične doprinose, intervje i diskusije sa 10 lokacija na kojima ABplus Events organizije konferencije, a koji će potom biti priređen u publikaciju čije se izdanje očekuje na SHARE Bukureštu 2018.


Andreea MovilaPočeću sa pitanje kakav je status žena arhitekata u struci u Iranu? Kako je osećaj iznutra?

Habibeh Madjdabadi: Arhitektura pripada svima, ali ne mogu svi biti Klijenti arhitekture. U Iranu, u većini slučajeva, klijenti arhitekture su među elitom i žena arhitekta je do neke mere prihvaćena na tom nivou društva. Ali je takođe istina da žene još uvek rade u nišama tržišta, dok se većina projekata poverava muškarcima.

Lično nikada nisam iskusila primetan problem u odnosu sa privatnim klijentima, organizacijama ili ljudima uključenim u process realizacije. U mojoj profesiji morala sam da komuniciram sa različitim klijentima, kao što su generalni direktori banaka, ambasadori, finansijski direktori međunarodnih kompanija, menadžeri organizacija koje se bave zaštitom graditeljskog nasleđa, međunarodne građevinske kompanije i ambiciozni privatni klijenti koje zanima kultura.

Radim sa firmom STATBYGG na projektu Norveške ambasade. Kompanija se javnim objektima, sa sedištom u Oslu. Glavna menadžerka ove kompanije, odgovorna za odeljenje koje se bavi ambasadama, i sve projektne menadžerke bile su žene, tako da u na tom projektu nije bilo rodnih predrasuda.

Svejedno, kada se držite svojih principa, kada preuzimate različite izazovne projekte i trudite se da budete kreativni i kada ne pratite klijentove lične ukuse i promenljive želje, tada se krug vaših klijenata suzi i možete da radite samo sa odabranim klijentima, koji su spremni da se upuste u izazove projektovanja i izgradnje.

Elahiye Swarowski Kula u Teheranu

A.M: Kako je raditi u avangardi?

H.M: (smeh) To malo zastraši nove klijente koji vide prethodne projekte, nekada misle da im se sprema velika komplikacija.  Volim nepredvidivi kvalitet arhitekture, svaki novi projekat je nova prilika za istraživanje.  Očigledno, postoje takođe poteškoće kada se bavite eksperimentalnim radom i izbegavanjem uobičajenih stereotipa, ali na kraju dana, naša nagrada je zadovoljstvo prevazilaženja problema.

Ovde bih htela da referišem na kreativni oglas napisan za Kadilak 1915, pod nazivom Kazna rukovodstva. Revolucionarnu reklamu napisao je Theodore F. MacManus kada je kompanije bila privremeno van konkurencije kao rezultat preuzimanja rizika u rukovođenju i testiranja novih motora. Reklama navodi da ako želite da budete avangarda u umetnosti, književnosti, muzici, industriji, nagrada i kazna su uvek iste. Nagrada je sveopšte priznanje, kazna žestoko poricanje i klevetanje. Mislim da je taj oglas manifest za arhitekte i sve druge koji se bave kreativnim poslom.

 A.M: Dakle, kao izvanredna arhitektkinja mlađe generacije –

H.M: Ako smatramo arhitektu u četrdesetim mladim (smeh).

A.M: Skoro petnaest godina profesionalne prakse…

H.M: Da, oko 15 godina i više, diplomirala sam 2002. godine i odmah osvojila konkurs sa Iranskom organizacijom za zaštitu graditeljskog nasleđa.  Morala sam da otvorim sopstveni biro da bih potpisala ugovor za taj posao. Potom, imala sam još nekoliko projekata sa istom organizacijom, a onda sam učestvovala u različitim konkursima što mi je pomoglo da steknem iskustvo na početku karijere.

Kuća od 40 čvorova, Teheran

A.M: Dakle, učešće u konkursima može da donese mladim arhitektama pravu šansu da uđu u praksu. Što se tiče naše teme, želeo bih da Vas pitam šta mislite da su najrelevantniji kvaliteti koje mora posedovati profil arhitekte budućnosti.

H.M: Budućnost ne znači uvek novine i napredak. Kroz istoriju Progres nije bio linearan, kao ravna linija. Ima uspone i padove i najpre je kao isprekidana linija, gde posle nekog vremena shvatite da postoje preostala prazna polja. U razmišljanju o budućoj perspektivi, nekada moramo da idemo nazad i da učimo o prošlosti. Nažalost, naš progress je najčešće jedno-dimenzionalan. Dobijemo nešto tako što žrtvujemo puno toga. Stoga moramo da se vratimo nazad i ponovo učinimo važnim stvari koje su bez razloga skrajnute.

Na primer, tokom industrijskog doba, ljudi su bili fascinirani mašinama i mašinskim proizvodima, U to vreme povećanje proizvodnje takvih proizvoda smatralo se velikim uspehom. Danas smo shvatili da su mnogi kvaliteti života žrtvovani kroz industrijalizaciju, i sada ponovo tražimo te kvalitete u zanatskim i ručno rađenim predmetima.

U modernističkoj eri, pod uticajem čuvene krilatice “arhitektura je mašina za življenje”, arhitekte su svele ljudske potrebe samo na fizičke potrebe. Mislim da danas i u budućnosti treba više u obzir da uzmemo duhovnu dimenziju života. Zadatak arhitekte je da inspiriše i da hrani ljudski duh stvaranjem prostora koji imaju značenje.

Ne treba da zanemarimo našu društvenu ulogu I odgovornost. Većina ljudi pripada srednoj klasi ili čak žive u uslovima siromaštva. Oni ne mogu sebi da priušte honorar arhitekte ili skupe materijale i tehnologije. Zato smo tu da nađemo rešenje za njih. Da pomognem srednoj klasi da uživa u kvalitetnim i arhitektonski dizajniranim prostorima, da ih podstaknemo da potraže pomoć arhitekata.

Arhitektura nije luksuzna fantazija i ne pripada samo određenim klasama društva. O tome smo vodili računa prilikom projektovanja Kuće od 40 čvorova koja je nisko-budžetna stambena zgrada u delu Teherana gde živi srednja klasa. Ovaj objekat nominovan je za Aga Khan Nagradu za arhitekturu u 2016. Kuća od 40 čvorova nalazi se u četvrti gde živi niža srednja klasa, gde ljudi ne mogu da unajme arhitektu. Vlasnik nije imao dovoljno budžeta da plati odgovarajući arhitektonski projekat i uslugu nadzora. Prihvatili smo izazov jer verujemo da prava umetnosti pripada svima, a ne samo bogatima.

Da bismo smanjili troškove izgradnje, odlučili smo da koristimo opeku kao glavni građevinski material. Opeka je antička i moderna u isto vreme, pripada tlu, tradiciji i ovoj zemlji. Iran je zemlja odličnih zanatlija I još uvek ovde radna snaga nije skupa. Da bismo iskoristili ovaj potencijal, osmislili smo objekat kao zanatski proizvod. Nismo imali razvoj projekta i glavni projekat u obimu svog posla, zamenili smo paket tehničkih crteža verbalnim instrukcijama koje smo postepeno davali radnicima. Naše rešenje je bilo pretvaranje arhitektonskih crteža u tekst.

A.M: Znači preveli ste arhitektonske crteže u njihov jezik?

H.M: – preveli smo u tekst.

A.M: Tekst?!?

H.M: Metod komunikacije osnove sa radnicima bio je inspirisan metodom tradicionalnih ćilimarskih radionica. U pravljenju ćilima postoje 3 osnovne uloge: dizajner ćilima, čovek koji prevodi crteže u verbalne instrukcije i tkači koji nisu svesni finalnog rezultata svog rada, ali izvode različite čvorove i boje onog momenta kada dobiju jednostavnu instrukciju. Isti system je iskorišćen za izvođenje vrlo kompleksnog rada od strane neiskusnih radnika koristeći govorne instrukcije umesto crteža. Određena sloboda je bila ostavljena radnicima prilikom povezivanja opeke.

Kuća od 40 čvorova, Teheran

A.M: Dakle, vrlina koju mlade arhitekte treba traže je sposobnost da se u svakoj situaciji  reaguje specifično i da se bude strpljiv.  

H.M: Da, treba nam strpljenje. Svaki projekat obuhvata ideju u sebi, sam projekat sugeriše šta treba, a šta ne treba uraditi. Pravo rešenje nalazi se u ograničenjim projekta: kontekstu, vremenu, društveno-kulturnim pitanjima, budžetu, dostupnim materijalima I tehnologijama itd. Uloga arhitekte je da prepozna prioritete I da razume koji aspect projekta može da inspiriše glavno arhitektonsko rešenje: ideje koje mogu da okupe i reše sve probleme na jedinstven i pametan način. Kreativna reakcije na probleme opisuje arhitektonske ideje.

A.M: Da li je i dalje moguće za arhitekte danas da koriste umetničke zanate?  

H.M: U Iranu je još uvek moguće. Satnica radnika nije tako velika, i nije veća od ccene korišćenja naprednih tehnologija.

A.M: Koje buduće trendove predviđate za struku?

H.M: Kao što sam već rekla, nekada moramo da pogledamo unazad. Postojalo je vreme kada su arhitekte mnogo koristile veštačke materijale, danas oni imaju tendenciju povratka prirodnim materijalima i oživljavanju lokalnih tehnologija. Prethodni pristupi se dovode u pitanje. Sada su ljudi počeli da sumnjaju u tehnologiju I neograničeni linearni progress. Ranije je plastična kesa bila vrlo uobičajena. Sada, opet koristimo papirne kese. Ovo sugeriše da ćemo možda najbolja rešenja naći u prošlosti.

Lavasan Vila – prototip

A.M: Kakva je Vaša definicija arhitekture? Ili, bolje rečeno, šta je Vaš profesionalni stav?  

H.M: Da bi započeo novi dizajn, smatram da umetnik treba da počne sa visokim ciljevima, da razmišlja o nemogućem, najnadrealnijim maštanjima i najnekonvencionalnim rešenjima. Ja lično volim odatle da počnem, ako počnem od najvišeg što mogu da poletim, onda ću uspeti da dizajn prizemljim, moći ću da od nemogućeg stvorim moguće, da stvorim realno od nadrealnog. Ali ako počnem od poznatih standarda, ona ćeu moći da uzletim visoko i prevaziđem svoja ograničenja, onda ne mogu da pređem svoje granice…

Tako da je moj pristup arhitekturi sa umetničke tačke gledišta. Dolazim iz zemlje koja ima dugu istoriju umetnosti i zanatstva. Ovih dana više sam fokusirana na valorizaciju zanatske aproksimacije u projektovanju i procesu izgradnje kako bi arhitektura bila čovekomernija. Uključenje radnika u procces stvaranja arhitekture kao umetničkog dela koje pripada svima.

A.M: Koji je najbolji savet koji ste dobili tokom svoje karijere?

H.M: Volim da citiram francuskog dizajnera Filipa Starka (Phillippe Starck). Uvek se setim lekcije koju me je naučio u razmišljanju kada počinjem novi projekat. On kaže da kada odlučite da dizajnirate slavinu, treba da mislite o vodi a ne o slavini. Dakle, treba da se vratite korenima da biste rešili problem… na nov način, misleći van klišea, van običajnih rešenja.

Prodavnica i salon automobila, Karaj

 A.M:  Sarađujete sa časopisom Memar kao članica uređivačkog odbora. Zašto smatrate da je važno za arhitekte da se angažuju paralelno u polju arhitektonske teorije?

H.M: Započela sam arhitektonsku praksu i bavljenje pisanjem paralelno, ne vidim ih nezavisno jedno od drugog. Ako ne znate da analizirate i kritikujete arhitekturu, onda ne možete kritički razmišljati ni o sopstvenom delu.

A.M: Da zaključimo na isti način kako smo počeli… Kakav savet bi ste dali ženama koje počinju da se bave arhitekturom?

H.M: Verujem da su prepreke sa kojima se susreću žene arhitekte više interne nego eksterne. Tokom svoje karijere videla sam puno žena arhitekata koje, uprkos svojim mogućnostima, o sebi misle kao o drugorazrednim osobama i uvek zamišljaju da su njihove sposobnosti inferiorne u odnosu na muškarce. Ponekad svesno odaberu da budu na drugom mestu. Verujem da žene treba da budu samouverene i da se ne plaše da preuzmu dominantnije uloge.

I naravno, treba imati na umu da preuzimanje ove uloge ima posledice kao što su prihvatanje odgovornosti, odlučivanje, rizikovanje, pravljenje grešaka i plaćanje zbog tih grešaka. Mislim da će sledeća generacija ostaviti iza sebe mušku dominaciju i da ćemo videti mnoge uspešne žene arhitekte..

A.M: Hvala puno za izdvojeno vreme!


Najcenjeniji Forum arhitekture i građevinarstva u centralnoj i istočnoj Evropi održaće se po prvi put u Beogradu 24. aprila u Metropol Palace Sheraton hotelu i okupiće specijaliste iz vodećih praksi u diskusiji i međusobnoj inspiraciji. SHARE Beograd 2018 međunarodni forum arhitekture i građevinarstva je događaj koji organizuje ProEvent Asocijacija sa Udruženjem arhitekata Srbije, a kojim predsedava  Predsednik UAS, arh. Milan ĐURIĆ.

SHARE Forum Arhitekture i Građevinarstva je dinamičan međunarodni događaj koji okuplja svake godine stotine arhitekta iz prakse i izvođače iz Evrope, Azije i Sjedinjenih Američkih Država. Stoga je u poslednjih 20 godina postao jedna od najvažnijih platformi za umrežavanje u građevinarstvu i srodnim oblastima u centralnoj i istočnoj Evropi. Njegova godišnja izdanja redovna su u Varšavi i Krakovu (Poljska), Budimpešti (Mađarska), Bukureštu (Rumunija), Sofiji (Bugarska), a ove godine proširujemo našu zajednicu na Beograd (Srbija), Atinu (Grčka) i Skoplje (Makedonija).

Najnovije objave

Leave a Reply