UVOD

Uprkos brojnim primerima zvaničnog priznanja i pomaka i sve veće vidljivosti žena u arhitekturi, ravnopravnost žena i muškaraca u arhitekturi kod nas, kao i u svetu, još uvek nije postignuta. U praksi žene (posebno one koje tek ulaze u profesionalne vode) često nemaju istovetna prava – primer za to su razlike (često skrivene) u platama, sve češće neravnomerna podela rada i odgovornosti kao i učestali diskriminatorni stavovi na koje žene nailaze prilikom konkurisanja za posao. Većina studentkinja arhitekture ulaze u profesionalne vode više kao izvršiteljke i nažalost češće od muškaraca pristaju na loše uslove : neplaćeni i/ili neprijavljeni rad u biroima. U takvim uslovima, dolazak do pozicije autorke traži velika odricanja u privatnom životu i posebnu izvrsnost u struci za razliku od muških kolega, dok je ishod često neizvestan. Kasnije, tokom karijere, ženama se zamera odsustvo zbog bolesti ili dece, a do pozicija se stiže mukotrpno i samo izuzetno.